Da li smo zaista toliko glupi?

Dunav presušuje – vodostaj jedne od najvećih evropskih reka najniži je u istoriji merenja! Vatrena stihija razara Španiju i Francusku! Vreli talas samo u junu je, prema procenama, odneo više od 20.000 života, a koliko će biti fatalni julski i avgustovski toplotni talasi tek ćemo saznati! Ovogodišnji El Ninjo biće najjači u istoriji i pašće svi temperaturni rekordi!

Lista katastrofalnih vesti kao da ne prestaje. I kao da zvuče sve strašnije iz dana u dan.

Ove apokaliptične slike postale su naša svakodnevnica, a razlog je dobro poznat – klimatske promene za koje je kriv čovek.

I dok gorimo na 40 stepeni tokom najnovijeg toplotnog talasa, trebalo bi da nam je i te kako jasno da apokalipsa nije nešto što nas čeka u nekoj dalekoj budućnosti.

Apokalipsa se dešava sada!

Pred našim očima!

I sami smo krivi za nju!

Međutim, izgleda da nam to nije jasno.

Izgleda da smo toliko glupi da to ne želimo da vidimo i shvatimo ili da nismo spremni da bilo šta uradimo kako bismo barem pokušali da rešimo trenutno ubedljivo najveći problem na planeti.

Šta su govorile prognoze pre pola veka

Najstrašnije od svega je što su sve ove apokaliptične vesti, s kojima sada živimo svakodnevno, samo pokazatelj da su naučnici bili u pravu kada su pre skoro pola veka upozorili na klimatske promene i najavili šta će da se dešava.

- Osobe koje osporavaju klimatske promene imaju omiljenu metu: klimatske modele. Oni tvrde da kompjuterske simulacije izvedene pre nekoliko decenija nisu tačno prognozirale trenutno zagrevanje, pa javnost treba da se čuva i prognoza novijih modela. Ali detaljna analiza tih starijih modela, od kojih su neki stari pola veka, pokazuje da je većina njih i te kako bila precizna. „Zagrevanje koje se dešava danas je kao ono koje su modeli predvideli“, rekao je Zik Hausfader, glavni autor studije i diplomat Univerziteta Kalifornije u Berkliju – pisao je Science još 2019. i dodao:

- Klimatolozi su počeli da koriste kompjutere da predvide globalne temperature ranih sedamdesetih. Tada su kompjuteri postali jači, a pojavila se i svest o tome da povišen nivo ugljen dioksida može da podigne globalne temperature. Kako je tema počela da privlači pažnju, kritičari su preispitivali pouzdanost osnovnih modela predviđenja. Čak i članak u Science 1989. odiše skepticizmom, naglašavajući „da klimatolozi možda osećaju da gasovi sa efektom staklene bašte zagrevaju Zemlju, ali nisu mogli to da dokažu. Danas, modeli su mnogo sofisticiraniji.

Kako navode, u tadašnjoj studiji objavljenoj u Geophysical Research Letters, istraživači su utvrdili da je većina modela predvidela tačno globalne temperature od 1970. do te 2019. Neki stariji modeli omašili su za 0,1 stepen po deceniji.

- Primera radi, Hausfader ukazuje na čuveni modeli iz 1988. koji je nadgledao tada naučnik u NASA Džejms Hansen. Model je predviđao da ako zagađenje nastavi da raste istim tempom, prosečna temperatura bi danas bila u proseku 0,3 stepena viša nego što jeste. Zbog toga je Hansenov rad česta meta skeptika. Hausfader je otkrio da ovu grešku nije izazvala greška u fizici modela. Umesto toga, nivoi zagađenja promenili su se na način koji Hansen nije mogao da predvidi. Na primer, model je precenio skok nivoa metana u atmosferi tokom decenija. Takođe, nije mogao da očekuje da će neka jedinjenja freona biti zabranjena od 1989. Kada je Hausfaderov tim koristio isti model i dodao tačne nivoe zagađenja, projektovane temperature su se povećavale u modelu baš kako su se povećavale i u stvarnosti – pisao je Science.

To znači da sve što su naučnici prognozirali još pre skoro pola veka zaista se i ostvarilo, sva upozorenja, čak i ona katastrofalna, bila su na mestu. Međutim, previše je ljudi koji tim istim naučnicima i dalje ne veruju.

S druge strane, to su često isti oni ljudi koji veruju u neka nova proročanstva Baba Vange i Nostradamusa, iako bi ih najosnovnije istraživanje toga šta su zaista pogodili kada su predviđali budućnost, a ne šta im je naknadno učitano, pokazalo da ni Vangelija Pandeva Gušterova (1911-1996), ni Mišel de Nostrdam (1503-1566) nisu pogodili baš ništa.

Verovanje u stotinu puta osporena proročanstva takozvanih proroka, uglavnom naknadno dopisana, a ne i u dokazane naučne prognoze zasnovane na godinama i decenijama proučavanja, prikupljanju podataka i klimatskim modelima, dobar je pokazatelj inteligencije. I vodi ka odgovoru na pitanje iz naslova.

Kako znamo na šta su uticale klimatske promene

„Kada pogodi razorni toplotni talas, uragan, poplava ili šumski požar, ljudi često žele da znaju: Koliko su klimatske promene uzrokovane ljudskim delovanjem uticale na taj događaj, ako su uopšte i uticale? Dugi niz godina naučnici su na to pitanje mogli da odgovore samo uopšteno. Znali su da klimatske promene uzrokovane ljudskim delovanjem povećavaju učestalost ili intenzitet nekih vrsta ekstremnih vremenskih prilika, ali je određivanje njihovog uticaja na konkretan događaj bilo mnogo teže. Danas istraživači mogu da daju naučno utemeljen odgovor koji procenjuje da li su klimatske promene učinile toplotni talas vrelijim, povećale količinu padavina tokom uragana ili učinile sušu ekstremnijom. Ipak, odgovori nisu uvek jednostavni i nisu podjednako sigurni za svaku vrstu ekstremnog događaja“, naveli su u tekstu za The Conversation naučnici Kevin Smajli (Državni univerzitet Luizijane), Dipti Sing (Državni univerzitet Vašingtona), Dženifer Malon (Jejl) i Džim Harel (Državni univerzitet Kolorada).

„Bili smo članovi četrnaestočlanog komiteta Nacionalnih akademija nauka, inženjerstva i medicine koji je sastavio novi izveštaj o trenutnom stanju ove oblasti koja se brzo razvija, a poznata je kao atribucija ekstremnih događaja. U izveštaju se zaključuje da su napredak u meteorološkim i klimatskim podacima, klimatski modeli i metodi atribucije značajno ojačali sposobnost naučnika da procene uticaj klimatskih promena na mnoge vrste ekstremnih događaja, uz istovremeno identifikovanje važnih naučnih ograničenja“, naveli su oni i dodali:

„Kako ekstremne vremenske prilike pogađaju zajednice širom sveta, nauka o atribuciji postaje sve pouzdaniji način da se razume kako klimatske promene utiču na pojedinačne ekstremne događaje, pružajući informacije koje mogu pomoći zajednicama da se pripreme i prilagode budućim rizicima. Podjednako važno, studije atribucije identifikuju gde je naučna pouzdanost visoka, gde i dalje postoje značajne neizvesnosti i gde su potrebna dodatna istraživanja. Zajedno, ovi pomaci napred pomažu da naučni zaključci ostanu zasnovani na zapažanjima, fizičkom razumevanju i pažljivoj analizi.“

Da li se naučnici slažu?

Mnogi od onih koji tvrde da ljudi nisu krivi za klimatske promene insistiraju na tome da se klima na Zemlji uvek menja.

I to je tačno.

Tokom 4,5 milijardi godina klima na našoj planeti promenila se mnogo puta, što je povezano i sa čuvenih pet masovnih izumiranja (šesto je upravo u toku). Međutim, klima se nikad nije menjala ovako brzo kao u poslednja dva veka, a posebno kao u poslednjih 50 godina. I naučnici smatraju da je logičan zaključak, zasnovan na podacima, da je to posledica ljudske aktivnosti i skoka nivoa gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi.

Često ti skeptici govore i kako ne postoji naučni konsenzus o klimatskim promenama za koje je kriv čovek. Ipak, konsenzusa ima. Naučnici se slažu. Jedna studija iz 2016. pokazala je da se 97% klimatologa slaže da su ljudske aktivnosti glavni pokretač klimatskih promena. Ovaj procenat je porastao na 100% u studiji iz 2019, a bio je između 99,62% i 99,96% u istraživanju iz 2021.

Tako da, kada je reč o stručnjacima koji su posvetili karijeru proučavanju klime, konsenzus i te kako ima. Brojke su zapanjujuće! To što se sa njima ne slažu Goran iz Donje Bele Reke i Milica iz Velike Moštanice, koji su imali po slabu trojku iz geografije, nikako ne znači da konsenzusa nema.

Osim toga, Šesti izveštaj Međuvladinog panela o klimatskim promenama (IPCC) Ujedinjenih nacija iz 2023, na kome je radilo 234 naučnika iz 66 zemalja koristeći više od 14.000 naučnih izveštaja, takođe je veoma jasan.

- Ljudske aktivnosti, uglavnom kroz emisije gasova sa efektom staklene bašte, nedvosmisleno su izazvale globalno zagrevanje, pri čemu su globalne temperature na površini u periodu od 2011. do 2020. dostigle 1,1 stepen više od proseka za period 1850-1900 - navodi se u izveštaju.

Ovo je pogrešno pitanje

„Dok se Velika Britanija peče na ekstremnim toplotnim talasima ovog leta, isto pitanje se ponavlja u telivizijskim studijima i u radio intervjuima: ‚Da li su ovaj vreli talas izazvale klimatske promene?‘ To je pogrešno pitanje“, napisali su u tekstu za The Conversation Hejli Dž. Fauler, profesorka uticaja klimatskih promena na Univerzitetu u Njukaslu, i Ed Hokins, profesor klimatskih nauka na Univerzitetu u Redingu, i dodali:

„Toplotni talasi su se uvek dešavali. Oni su prirodan deo naše klime, pokreću ih stalni sistemi visokog pritiska. Klimatske promene nisu izazvale vreli talas 2026. više nego što su izazvale čuveno leto 1976. Pitanje nije da li su klimatske promene izazvale toplotni talas, već koliko su toplotni talasi postali vreliji i opasniji zbog gomilanja u atmosferi gasova sa efektom staklene bašte, primarno nastalih zbog korišćenja fosilnih goriva. Ovo je fokus nauke, koja analizira koliko su vreliji toplotni talasi zbog dodatnog gasa sa efektom staklene bašte u atmosferi. To je transformisalo način na koji naučnici razumeju ekstremne vremenske prilike. Reči koje nedostaju u razgovorima o klimi nisu klimatske promene za koje je kriv čovek, već emisije fosilnih goriva.“

Kao što je neverovatan pad nivoa Dunava izvukao na površinu stare brodove, tako i klimatska kriza pokazuje koliko smo spremni i sposobni da razmišljamo ne samo o tome šta nam je potrebno danas ili sutra, već u budućnosti, za 10, 50 ili 100 godina.

Ako nastavimo da ne radimo ništa na ublažavanju zagađenja i klimatskih promena, sledećim generacijama ostavićemo pustoš. I svet u kome neće moći da opstanu. Bar ne još dugo.

Da li smo zaista toliko glupi?

(Telegraf Nauka)