Kako i kada bi čovečanstvo moglo da nestane? Najvažnije naučne teorije o izumiranju ljudske vrste

Pitanje kako bi ljudska vrsta mogla doživeti svoj kraj vekovima obuzima maštu, ali savremena nauka ovom problemu pristupa bez mrvice dramaturgije i holivudskih efekata. Umesto toga, istraživači, klimatolozi, biolozi i astrofičari sagledavaju egzistencijalne rizike kroz prizmu verovatnoće, istorijskih obrazaca i egzaktnih podataka, navodi Popular Mechanics.

Ako posmatramo čisto biološku i paleontološku istoriju, prosečan životni vek jedne vrste sisara na Zemlji iznosi između jedan i dva miliona godina pre nego što izumre ili evoluira u nešto drugo. Budući da je moderna ljudska vrsta Homo sapiens stara tek oko 300.000 godina, naučnici naglašavaju da se nalazimo u samom povoju svog biološkog veka, ali da smo razvili tehnologije koje taj vek mogu drastično skratiti.

Preporučujemo

Istraživači sa Instituta za budućnost čovečanstva na Univerzitetu u Oksfordu procenjuju da je verovatnoća da ljudska vrsta izumre tokom 21. veka čak jedan prema šest. Ova statistika ne zasniva se na strahu, već na činjenici da smo u poslednjih sto godina stvorili potpuno nove vrste pretnji koje u prirodi nikada ranije nisu postojale.

Prirodni rizici su tokom istorije već dokazali svoju destruktivnu moć kroz pet velikih masovnih izumiranja. Najstrašnije među njima, permsko-trijasko izumiranje od pre 252 miliona godina, obrisalo je više od 70 odsto svih živih bića na planeti. Glavni krivac bile su masovne vulkanske erupcije u Sibiru koje su oslobodile ogromne količine ugljen-dioksida, zakiselile okeane i dovele do potpunog kolapsa ekosistema.

Naučnici upozoravaju da moderne klimatske promene i sagorevanje fosilnih goriva pumpaju ugljenik u atmosferu brzinom koja je u nekim aspektima čak i brža od one tokom permskog izumiranja. Ako se taj trend nastavi, nećemo samo svedočiti toplijem vremenu, već potencijalnom narušavanju stabilnosti okeana i atmosfere, što bi poljoprivredu i održanje ljudske populacije učinilo nemogućim.

Pored klime, prirodne pretnje uključuju udare velikih asteroida i erupcije supervulkana poput onog ispod parka Jeloustoun. Ipak, astronomi danas uspešno prate većinu velikih objekata u svemiru, dok se erupcije supervulkana dešavaju izuzetno retko, na svakih nekoliko desetina hiljada godina, što prirodne rizike čini znatno manje verovatnim uzrokom našeg brzog kraja u poređenju sa opasnostima koje same stvaramo.

Najveću brigu naučne zajednice danas izazivaju antropogeni rizici, odnosno opasnosti proizašle iz ljudske tehnologije. Otkriće nuklearnog oružja u dvadesetom veku bilo je prvi trenutak u istoriji kada je čovečanstvo u ruke dobilo moć da uništi sopstvenu civilizaciju. Rizik od nuklearnog rata ne leži samo u samim eksplozijama, već u nuklearnoj zimi koja bi usledila, gde bi čađ u stratosferi blokirala sunčevu svetlost i izazvala globalnu glad.

U 21. veku sintetička biologija i biotehnologija preuzimaju primat kao jedne od najopasnijih pretnji. Razvoj genetike omogućava stvaranje patogena koji mogu biti znatno smrtonosniji i zarazniji od bilo kog prirodnog virusa. Bilo da je reč o slučajnom curenju iz laboratorije ili namernoj zloupotrebi, sintetička pandemija predstavlja rizik za koji globalni zdravstveni sistemi nemaju spreman odgovor.

Takođe, nekontrolisani razvoj veštačke opšte inteligencije predstavlja posebnu filozofsku i naučnu enigmu. Istraživači se ne plaše zlonamerne mašine iz naučne fantastike, već scenarija u kom izuzetno sposoban inteligentan sistem dobije ciljeve koji nisu savršeno usklađeni sa ljudskim opstankom. U tom slučaju, čovečanstvo bi moglo biti uklonjeno prosto kao prepreka u ostvarivanju nekog drugog zadatka te inteligencije.

Kada se svi ovi faktori spoje, naučnici dolaze do koncepta takozvanog Velikog filtera, koji pokušava da odgovori na čuveni Fermijev paradoks i pitanje zašto još uvek nismo pronašli tragove vanzemaljskih civilizacija u svemiru. Jedno od najprihvaćenijih objašnjenja jeste da svaka civilizacija, čim dostigne visoki nivo tehnološkog razvoja, neumitno stvara alate kojima na kraju uništi samu sebe pre nego što uspe da naseli druge zvezde.

Na kraju, naučnici naglašavaju da do izumiranja verovatno neće dovesti samo jedan usamljeni događaj, već lančana reakcija. Ekološki pritisci i nestašica resursa mogu izazvati političku nestabilnost, što dalje povećava rizik od ratova i upotrebe naprednih oružja, zbog čega je razumevanje i sprečavanje ovih kaskadnih rizika ključni zadatak za opstanak naše vrste.

(Telegraf Nauka / Popular mechanics)