Da li je Karl Marks sve predvideo pre 150 godina: Šta se krije iza novog AI KAPITALIZMA

U nemačkom Spiegelu nedavno je osvanuo tekst koji analizira najnovija dešavanja u društveno-ekonomskoj globalnoj realnosti i podseća na predviđanja koja je nemački filozof Karl Marks zapisao pre skoro 2 veka.

Prenosimo ovaj tekst:

Preporučujemo

"Naravno da je mogao da nasluti da će ga jednog dana stići, kaže Danijel Mekinon (40) dok šeta pristaništem u luci San Franciska. Samo po sebi razumljivo je da je morao da anticipira šta je zapravo sve vreme radio: "Programirao sam sopstveni kraj karijere."

Godinama je ovaj inženjer za softverski koncern Meta razvijao veštačku inteligenciju. Isprva je kompanija Marka Zakerberga koristila takav kod da poboljša prepoznavanje govora svog kućnog AI modela Llama. Zatim da "pametne" Ray-Ban naočare Meta postanu još pametnije i da njihovi AI čipovi postanu efikasniji. A sada - da u velikom stilu zameni ljudski rad.

Sredinom maja Zakerberg je otpustio deset odsto svojih zaposlenih, rešio se oko 8.000 ljudi. Ljudi kao Mekinon su godinama davali sve za uspeh Facebooka, WhatsAppa ili Instagrama, samo da bi rano ujutru u inboxu pronašli mejl. Radna snaga više nije potrebna, pisalo je. Ko još nije u kancelariji, ne mora ni da kreće - pristupne kartice su blokirane. Zakerberg želi, kako je obrazložio, "da vodi kompaniju efikasnije“, mora da nadoknadi velike investicije, pre svega one u superinteligentni softver. Meta želi da postane "AI-native". Koncern koji dosledno sve stavlja na veštačku inteligenciju.

Umesto ispred ekrana, Mekinon sedi na jutarnjem suncu, prekršta noge i gleda za jednim galebom. I razmišlja o kraju ljudskog rada. Njemu još ide dobro, kaže otac porodice. Želi da sa otpremninom od Mete podigne sopstveni biotehnološki startap, naravno uz pomoć veštačke inteligencije.

"Kraj karijere za milione ljudi. Nemamo predstavu koliko brzo ovo dolazi"

"Ali svi ostali?" Super-softver će, veruje on, uskoro preuzeti ne samo poslove kao što je njegov, već okončati karijere miliona ljudi. "Mi nemamo predstavu o tome šta dolazi – i koliko brzo."

Čovek odlazi, mašina preuzima. Ono što zvuči suvoparno moglo bi da promeni svet jače nego otkriće električne energije ili izum pokretne trake. Tech-kompanije iz Silicijumske doline, čiji šefovi spadaju među najbogatije stanovnike planete i čija zajednička vrednost premašuje bruto domaći proizvod Eurozone, sprema se da ukine ljudski rad - a time i kapitalizam kakav poznajemo. Onaj mnogo kritikovan, ali do sada iznenađujuće stabilan sistem na kojem počivaju blagostanje i liberalne demokratije.

AI programi kao što je Claude kompanije Anthropic već danas pišu i proveravaju računarski kod često bolje od ljudi. Tehnologija u realnom vremenu prevodi telefonske razgovore, upravlja dronovima u ratnim zonama, ocenjuje rendgenske snimke, preuzima poreske prijave, ide na shopping-ture, vozi teške kamione, hiljade taksija i milione robota širom sveta.

Dario Amodei, suosnivač američke AI kompanije Anthropic, predviđa do 2030. godine stopu nezaposlenosti od čak 20 odsto. Ilon Musk, zahvaljujući izlasku na berzu svoje svemirske i AI firme SpaceX privremeno prvi bilioner u istoriji, smatra da je u krajnjoj liniji svaki rad zamenjiv. Vinod Kosla, legendarni investitor Silicijumske doline i jedan od prvih finansijera konkurenta Anthropic-a - OpenAI-a, polazi od toga da bi od 2030. godine oko "80 odsto svih radnih mesta mogla da preuzme veštačka inteligencija".

Ni tech-šefovi nemaju staklenu kuglu. Ipak, mesecima se njihove prognoze uklapaju u opštu sliku: već 2023. godine velika banka Goldman Sachs došla je do zaključka da je 300 miliona radnih mesta sa punim radnim vremenom moguće automatizovati pomoću veštačke inteligencije. Četrdeset odsto svih poslova, prema Međunarodnom monetarnom fondu 2024, pogođeno je. U industrijskim zemljama čak 60 odsto.

"Revolucija 10 puta veća i 10 puta brža od industrijske revolucije"

"Ova revolucija biće deset puta veća i verovatno deset puta brža od industrijske", kaže Demis Hasabis, osnivač i direktor Guglove AI laboratorije DeepMind. Istovremeno je ono što se upravo dešava "fundamentalno drugačije", tvrdi izraelski istoričar Juval Noa Harari. "Ovaj put stvaramo aktere, a ne alate."

I tako žrtve ovog strukturnog preobražaja neće prvo biti rudari u rudnicima ili krojačice u fabrici. Već srednja klasa. Radnici znanja za stolom, čije kognitivne zadatke veštačka inteligencija može posebno brzo da preuzme: advokati u velikim kancelarijama Minhena ili Berlina, kancelarijski ljudi u osiguravajućim tornjevima Sidneja, investicioni bankari na Volstritu u Njujorku, "Mad Men" u reklamnim agencijama Los Anđelesa.

Isto tako, pogađa arhitekte, nastavnike i lekare, psihologe, novinare ili inženjere. "White Collar Worker" - tako ih u SAD zovu zbog tradicionalno belih kragni košulja. Stubovi visoko razvijenih ekonomija u Sjedinjenim Državama ili Evropi, pošteni poreski obveznici sa dva automobila na popločanom prilazu i psećom kućicom u bašti, visoko obrazovani, dobro plaćeni.

Ljudski rad, kako je to opisao još Karl Marks, centralni je element našeg ekonomskog sistema: kapitalisti ulažu novac. Od toga kupuju - pored mašina i sredstava za proizvodnju - ljudsku radnu snagu. Na kraju je roba vrednija nego što su koštale plate zaposlenih i fabrike. Tako kapitalista ostvaruje profit i postaje sve bogatiji.

Ali i radnik dobija. Od kraja kmetstva i feudalizma to je čarobna formula našeg zapadnog sveta: ko nešto učini, biće nagrađen. Zarađivanjem koje u najboljem slučaju omogućava dobar život, društveni uspon, ponos, značaj. Sistem se održava dok god stvara blagostanje i dovoljno pobednika.

Foto: Pavel Chagochkin/Shutterstock.com

"Marks je već 1867. predvideo 21. vek"

Međutim, prema Marksovom glavnom delu, kapitalizam u sebi nosi svoj kraj, gotovo kao satni mehanizam koji se sam preteruje: da bi opstale u konkurenciji, kompanije moraju da postaju sve produktivnije, veće i efikasnije. Automatizuju, smanjuju troškove, postepeno istiskuju živi rad iz fabrika. Zvuči kao da je Marks već 1867. predvideo 21. vek.

Ako se kapital potpuno odvoji od rada, ako čovek postane potpuno suvišan, raskol između siromašnih i bogatih postao bi beskonačan. Ako firmama ubuduće neće trebati mnogo više od jednog ljudskog šefa da bi ostvarivale astronomske profite, time se okončava dosadašnji društveni ugovor: dok srednja klasa strahuje za svoj opstanak, tech-oligarsi gomilaju ogromna bogatstva.

Pokazuje li dakle AI revolucija da je Marks ipak bio u pravu?

"A rising tide lifts all boats" - "rastuća plima diže sve čamce", vole da kažu u Silicijumskoj dolini. Zapravo, mnogo toga govori da će ovog puta biti drugačije. Možda će ova plima podići samo nekoliko superjahti, dok će milioni čamaca sa veslima potonuti. Sa nepredvidivim posledicama po društveni mir.

Veštačka inteligencija skida društveni lepak sloj po sloj, tvrdi David Autor, verovatno najpoznatiji američki ekonomista rada. Ako ubuduće od sistema profitira samo šaka ljudi, pre svih milijarderi iz Silicijumske doline, "onda to ne bi bilo stabilno. Demokratiju bi bilo veoma teško održati u svetu u kojem većina ljudi više nema šta da ponudi".

Papa već upozorava na "novi kolonijalizam" tech-kompanija. Alison Pju, profesorka sociologije na američkom Univerzitetu Džons Hopkins, pita: "Da li si još uvek ravnopravan građanin ako ne radiš?" Čak i šef OpenAI-a Sem Altman oseća potrebu da istakne koliko je važno da na kraju blagostanje svih raste, a ne samo "nekolicine".

Vlade širom sveta moraće da nađu odgovore. U Berlinu i Parizu, Londonu i Pekingu, Pretoriji i Braziliji. Najhitnije verovatno u Vašingtonu. Ne samo zato što američke kompanije predvode AI bum. Već i zato što tamo gotovo da nema sistema socijalne zaštite kakav poznaje, na primer, Evropa.

Rađanje novog proletarijata

Nesigurnost u zemlji je velika, kroz sve starosne grupe, slojeve i obrazovne pozadine. U Njujorku mladi koji traže posao govore o trajnom strahu koji ih je zahvatio. U Silicijumskoj dolini neki već vide kako nastaje "stalni globalni niži sloj", kakav je nekada prorekao pisac naučne fantastike Vilijam Gibson.

Danas se susreću američki osnivači kompanija koji su sa 28 godina prikupili stotine miliona dolara da bi u finansijskom sektoru zamenili ljude AI modelima. Nazivaju sebe optimistima i veruju da će blagostanje jednostavno sve više rasti. Kada ih pitaju za društvene posledice, pocrvene.

A onda su tu veterani koji su u životu podigli već mnogo firmi i kažu da su uvek voleli kapitalizam, ali da su sada zbunjeni. Kroz njihove glave kruži mračna vizija zatvorenih bilionera pored mase isključenih ljudi, haosa na ulicama. Pitaju: Zašto niko ništa ne preduzima?

Još uvek je tehnologija više alat nego kolega. Još uvek postoji mogućnost da veštačka inteligencija poštedi čoveka od dosadnih poslova i stvori bolje plaćene radove. Ali šta ako se to promeni? Ako superinteligencija superiorna čoveku sama obavi i najsloženije zadatke?

Onda, kaže ekonomista Autor, "apokalipsa je".

Može li se ova distopija još sprečiti? Možemo li preoblikovati veštačku inteligenciju - od mašine koja koncentriše bogatstvo u alat za široko blagostanje? Ili je došao kraj kapitalizma?

Ilustracija: Berit Kessler / Panthermedia / Profimedia

Poglavlje 1: Izgubljena generacija

Jednog vrućeg kasnog poslepodneva u njujorškom finansijskom distriktu, dok brokeri još sede u svojim kancelarijama, Elizabet Tatišev (23) ulazi u latinoamerički kafić. Pre godinu dana diplomirala je: računarske nauke i neuronauke. "Kada sam počela da studiram, mislila sam da je to garancija za posao."

Potragu za poslom vodila je kao full-time posao - od devet do pet sedela je za stolom, cilj joj je bilo deset prijava dnevno, ukupno oko 200. Sve bezuspešno. "U nekom trenutku izgubiš svaki osećaj smisla", kaže ona. Na kraju se Tatišev vratila kod roditelja i sada radi u kafiću na Upper East Side-u.

Mnogima od njenih prijatelja nije bilo bolje. "Teže nam je nego generacijama pre nas", kaže Tatišev, "živimo u permanentnoj napetosti."

Industrijska automatizacija prati čovečanstvo od izuma mehaničkog razboja. Ali AI revolucija je revolucionarnija, tvrde ekonomisti. Uvođenje bolje tehnologije uvek je praćeno preokretima, ali su politika i društvo do sada uvek nalazili načine da se prilagode. Tako su produktivnije fabrike na kraju dovele do novih poslova, rasta plata i blagostanja za široke mase.

Ekonomisti ovaj efekat objašnjavaju "teorijom kompenzacije": izgubljena radna mesta dugoročno se nadoknađuju novim, često komplementarnim delatnostima i profesijama.

Dugo je tech industrija propovedala sličan scenario: iako AI može efikasnije da piše softver od ljudskih programera, na kraju će trebati više ljudskih developera. Potreba za novim programima će znatno porasti, jer će se uz pomoć AI rešavati sve više problema softverom.

Da je AI automatizaciona tehnologija kao i svaka druga, to bi zaista moglo da važi. Samo što AI nije tehnologija kao svaka druga. Broj profesionalnih programera u SAD-u danas je već niži nego 1980. godine.

Ovaj strukturni preobražaj odvija se brže i difuznije od prethodnih. AI je mašina koja stalno uči, može da dostigne cilj bez uputstva i čak samostalno donosi odluke. To je, kaže ekonomista Autor, "nešto fundamentalno drugačije".

Profesor sedi jednog vrućeg podneva u svojoj kancelariji na Masačusetskom institutu za tehnologiju u Kembridžu. Na osnovu decenijama dugih podataka o zaposlenosti istražuje pod kojim uslovima automatizacija zamenjuje ili pojačava ljudsku ekspertizu. AI, prema Autorovom centralnom argumentu, može i jedno i drugo: preuzeti rutinske zadatke, ali i učiniti ljudski rad zahtevnijim.

Foto-kolaž: Pixabay

Profesor je upravo u završnoj fazi novog rada kako bi bolje predvideo koje će zadatke verovatno automatizovati. Detalji su još tajni. Samo toliko, kaže Autor: zadatak koji traje sat vremena sa velikom verovatnoćom uspešno će obaviti AI. Onaj koji traje osam sati, 16 sati ili četiri nedelje - pre neće. Jednostavno zato što je AI dobra u tome da paralelno prođe mnoge kraće puteve odlučivanja. Dok mnogi složeni poslovi pretpostavljaju duže lance misli - "dakle više uzastopnih, međusobno zavisnih koraka koji zahtevaju kontekst i rasuđivanje".

Šta će se automatizovati, u velikoj meri zavisi od toga šta je sadržano u konkretnom paketu zadataka: "Postoje mnogi poslovi u kojima AI pojačava ekspertizu, i mnogi u kojima je pretvara u zamenljivu robu."

Do pre nekoliko godina obrazovanje se smatralo sigurnom ulaznicom u materijalno bezbrižan život. Danas je nejasno koliko još vrede matura ili studije. Možda će Autorovo istraživanje pomoći budućim generacijama pri karijernim odlukama.

A šta radi Generacija Z? Oni 14- do 30-godišnjaci koji danas navaljuju na tržište rada i koje ovaj preokret pogađa kao nikoga drugog? Za 16 odsto je pala njihova stopa zaposlenosti u "AI-eksponiranim delatnostima" prema Univerzitetu Stanford u poređenju sa pred-AI erom. Federalna rezervna banka Njujorka izračunala je prošle godine nezaposlenost među diplomcima na 5,7 odsto - opšti prosek je oko četiri.

O "izgubljenoj generaciji" govori Matijas Albert, sociolog sa Univerziteta u Bilefeldu i kao autor Šelove studije o mladima jedan od najboljih poznavalaca mladih odraslih i njihovog emocionalnog sveta. Prvo korona, zatim inflacija i ekonomska kriza, iznad svega klimatska katastrofa, a sada AI.

"Ova generacija više nema iluzija o stabilnim životnim uslovima", konstatuje istraživač. Nesigurnost je velika reč. "Ali sa AI se bezplanje pretvara u bezperspektivnost. Svi znamo da od toga neće profitirati partije centra. Već politički ekstremi."

Poglavlje 2: Novi AI-oligarsi

Na zapadnoj obali SAD-a, gde AI laboratorije u Menlo Parku, Mauntin Vjuu ili San Hozeu rade na društvu prekosutrašnjice, obećavaju nešto sasvim drugačije.

Ilon Mask, na primer, crta neku vrstu zemlje izobilja u kojoj nijedan čovek više ne mora da radi, jer sva dobra i usluge postoje u "veličanstvenom izobilju". Obećava "dvocifreni rast" i "kraj globalnog siromaštva zahvaljujući AI i robotici".

Menadžeri Mete oduševljeno pričaju: svako će ubuduće imati AI agente kojima može da poveri sve. Povratak kućnog osoblja, ovog puta za svakoga.

Džensen Huang, šef proizvođača čipova Nvidije, u razgovorima crta svet u kojem AI ne preuzima samo kancelarijske poslove, već milijarde automata, desetine miliona autonomnih vozila, stotine hiljada robotskih fabrika same obavljaju i fizički najzahtevnije poslove. To će biti "najveća industrija koja je ikada postojala".

Foto: Tanjug/AP

Takvim utopijama elita Silicijumske doline uspela je da se učini naizgled nezamenjivom. Javno se zaklinju da im je cilj da unaprede čovečanstvo, a ne da ga potčine. Zapravo, svako sa zdravim razumom sme i treba da sumnja u njihov altruizam: već danas mala klika superbogataša kontroliše čipove, data-centre, podatke i njihovu distribuciju. Već danas tech-šefovi ulaze i izlaze iz Bele kuće, večeraju na G7 samitu sa najmoćnijim državnicima sveta. I do sada je svaki od njih sopstvenu moć, lični profit i bogatstvo stavljao ispred opšteg dobra.

Kod njih se koncentrišu ogromno bogatstvo i moć tumačenja: AI developer Anthropic je od kraja maja sa skoro bilionom dolara najvredniji startap na svetu. Nvidia, na čijim čipovima tehnologija počiva, u protekle četiri godine udesetostručila je svoju berzansku vrednost sa skoro 500 milijardi na pet biliona dolara.

Šef firme Huang lično danas vredi skoro 180 milijardi američkih dolara. Osnivač Mete Zakerberg dostiže 204 milijarde. Pored toga, njegov koncern kontroliše ekrane skoro 3,6 milijardi ljudi koji dnevno koriste neki od njegovih servisa. OpenAI frontmen Altman raspolaže sa skromnijih 3,3 milijarde dolara imovine, ali zato informiše skoro milijardu ljudi koji nedeljno pitaju njegovog konverzacijskog robota ChatGPT. Multimilijarder Mask preko svoje platforme X dostigne barem oko 560 miliona ljudi mesečno - među njima i američkog predsednika Donalda Trampa, koji spada među najveće fanove X-a.

Trend ovih brojki: snažno rastući.

U meri u kojoj raste uticaj tech-oligarha, smanjuju se mogućnosti delovanja izabranih političara. Jer, za razliku od svemirske tehnologije ili izuma interneta, ovog puta revoluciju pretežno pokreće privatni kapital. Čovečanstvo će "doživeti borbu za moć između tech-kompanija i vlada", proriče istoričar Harari. Firme bi mogle da postanu moćnije od vlada, a tehnologija koja izmakne kontroli da preuzme vojsku, finansijski i pravni sistem.

Demokratija, međutim, živi od toga što se moć ograničava, a vladari mogu da se smene. Njen legitimitet počiva i na tome što uspeva da reši pitanje raspodele. I ovde AI bum postaje problem.

Već danas 10 odsto Amerikanaca iz "gornjeg procenta" poseduje skoro onoliko koliko "donjih" 90 odsto zajedno. Još 1990. godine na svetu je, prema "Forbsu", bilo 269 dolarskih milijardera sa ukupnom imovinom od 542 milijarde. Prošle godine ovaj elitni klub dočekao je preko 50 novih članova samo iz AI sektora.

U 14. pariskom arondismanu, skriven iza tornjeva knjiga koji ostavljaju samo uzak pogled na francusko leto, živi čovek koji je ovaj scenario možda već pre više od deset godina video kako dolazi.

2013. godine Tomas Piketi, profesor na pariskom ekonomskom univerzitetu, objavio je svoje delo: "Kapital u 21. veku". U knjizi je Piketi hteo da pokaže da imovina u kapitalističkim društvima dugoročno teži da se koncentriše, jer je prinos na kapital često viši od privrednog rasta. Posledično, onaj ko poseduje kapital brže bogati od onoga ko samo radi.

Foto:Shutterstock.com

Popularna teza usled koje je Piketi postao nešto kao pop-zvezda ekonomije. Neki su u njemu videli Karla Marksa 21. veka. Dok britanski "Financial Times" nije izrazio sumnju u Piketijevu metodu i pitao da li je istraživač sistematski iskrivio svoje velikodušno pripremljene podatke.

Na kraju je Piketi priznao netačnosti i nedoslednosti u podacima, ali nije video "veliku grešku" u svom istraživanju. Ostaje pri svojoj svetskoj formuli: imovina raste brže od prihoda. A time i nejednakost.

Političke intervencije i ojačane nove institucije uspele su u 20. veku da uspore ili čak preokrenu ovaj neizbežni razvoj u Evropi i SAD-u, tvrdi Piketi. Ali AI je u stanju da okonča tu "veoma pozitivnu razvojnu liniju".

Tehnologija je novi put "akumulacije bogatstva, najveći pokušaj gigantskog prisvajanja". AI kompanije uzimaju znanje i iskustvo drugih i pokušavaju da "stave vlasničku titulu na to". U krajnjem efeku to je jednako "krađi kolektivnog bogatstva". Zato se mora brzo nešto preduzeti protiv "tehno-diktature".

Poglavlje 3: Kontrareakcija

U njujorškom Tompkins Square Parku jednog junskog dana okupila se grupa mladih ljudi. Nose čarape preko glave ili se kriju iza papirnih sunčanih lica, nameštaju plastične stolice za konferenciju za štampu. Novinari moraju da potpišu ručno napisanu papirnu rolnu: fotografije i video snimci događaja ne smeju da se šire na Instagramu, X-u, TikToku ili drugim platformama. "Nema razloga da se ovaj trenutak unakazi da bi se hranio tech-spektakl", piše tamo.

Ovo je pokret koji u SAD-u napreduje: neo-ludisti, nazvani po onom pokretu engleskih tekstilnih radnika koji su početkom 19. veka protestovali protiv eksploatacije i napredujuće industrijalizacije. Tada su ludisti uništavali mehaničke razboje i zbog zločina protiv mašine masovno vešani ili deportovani u Australiju.

Godine 2026. njujorški neo-luditi proglasili su "renesansu", "Leto ludista". Današnje tech-šefove smatraju naslednicima velikih industrijalaca od tada. Organizovali su više od 120 događaja, među njima radionice na kojima se uči kako funkcioniše oflajn umrežavanje, i konferenciju protiv "tech-fašizma"; na drugim protestnim akcijama zajednički su uništavali pametne telefone.

Radi se o tome, objašnjava buljooka lutka za ruku po imenu "Medijska marioneta Govanus" - portparol - da se povučemo iz digitalnih sfera velikih tech-kompanija i stvorimo alternativnu društvenu infrastrukturu: oflajn i analogno. "Nismo protiv tehnologije same po sebi, već protiv preuzimanja cele naše nacije i društvenog poretka."

Foto: Pixabay/SuttleMedia

Ovde se ne okupljaju odlutali autsajderi, već sasvim obični ljudi, uglavnom u dvadesetim. Pomalo po strani stoji Henri Majkelson (23) i pokazuje svoj "Dumb Phone", "glupu" varijantu mobilnog telefona koja ne može mnogo više od telefoniranja i slanja poruka. Instagram i TikTok Majkelson ne koristi, kao ni ChatGPT: "U životu ne moraš odmah imati odgovor na sve."

Majkelson je studirao filozofiju na elitnom Univerzitetu Kolumbija i sada radi u njujorškoj gradskoj upravi. Njegova generacija, veruje on, tek sada razvija kritičku svest o tome kako tech-kompanije kradu njihovo vreme, pažnju i podatke. Odavno su preuzele moć nad javnim informacionim prostorom i ponašaju se kao suverene države u državi. Pod takvim uslovima liberalno društvo ne može da postoji.

Takav mirni otpor trenutno se formira svuda: na američkim univerzitetima studenti izviždavaju tech-CEO-ove koji drže tradicionalne govore na diplomiranju ili napuštaju predavaonice kada dođu kao gosti. Građani od Floride preko Arizone do Nju Džersija protestuju protiv izgradnje AI data-centara, podržani, na primer, demokratskom kongresmenkom Aleksandrijom Okasio-Kortez, ali i delovima Trampovog pokreta "Make America Great Again".

Koliko god su Amerikanci politički podeljeni, toliko su ujedinjeni u tehno-protestu. Dok se prošle godine još dve trećine izjašnjavalo za izgradnju data-centara, u aprilu 2026. bilo ih je samo 36 odsto. Skoro tri četvrtine ispitanika ne želi ih u svom susedstvu. Na nekim mestima mržnja prema AI već prelazi u nasilje: vila osnivača OpenAI-a Altmana u San Francisku napadnuta je u aprilu molotovljevim koktelom. Niko nije povređen.

"Rage against the Machine". Biti uvek spreman i voljan da se brani od neprijatelja sopstvene slobode pripada pra-mitu SAD-a. Zašto ne i protiv neprijateljske tehnologije i njenih kneževa?

Američke bezbednosne službe upozoravaju na "antitehnološki nasilni ekstremizam". Magazin "Wired" nedavno je izvestio o više od hiljadu strana neobjavljenih izveštaja službi. Među njima i jedan Njujorškog biroa za obaveštajne poslove i kontraterorizam koji upozorava na dalekosežne društvene poremećaje usled uvođenja AI. Suština: "Haotična situacija koja bi se u narednih pet godina mogla stvoriti usled nastajućih AI tehnologija mogla bi da podstakne proteste velikih razmera koji prelaze u građanske nemire i antitehnološki motivisane nasilne ekstremističke aktivnosti".

Poglavlje 4: A onda?

Ko troši? Ko se buni? Ko vlada? Pitanja se brzo postavljaju. Odgovori će zahtevati vreme.

Jasno je da je postojećem ekonomskom i društvenom sistem hitno potreban update da bi preživeo ovaj tehnički superšator. Postoji mnogo predloga, i svi oni govore i o ideologiji pošiljaoca. Američki senator Berni Sanders, predstavnik demokratskog socijalizma, zalaže se za delimičnu nacionalizaciju AI kapitala. Predsednik Tramp želi da "malo udela" AI kapitala prenese na američku javnost: "Tako bi postali partneri u ovoj revoluciji." Šefu OpenAI-a Altmanu pada na pamet porez na robote, a kratkotrajnom bilioneru Masku neka vrsta univerzalnog osnovnog dohotka.

Ekonomista Piketi i World Inequality Lab predlažu ultra-progresivno oporezivanje imovine i prihoda. Na vrhu bi milijarderi dugovali 90 odsto poreza na dohodak i 20 odsto poreza na imovinu. Koji bi se, doduše, mogao platiti i u deonicama firmi.

U kalifornijskom Beverli Hilsu, na bulevaru obrubljenom palmama, skriven iza visokih živih ograda, jedan nemačko-američki milijarder veruje da je pronašao najbolji odgovor od svih. Nikolas Bergrin, ovde poznat kao kratkotrajni spasilac posrnulog robnog lanca Karštadt, pozvao je na ručak. Služi se na terasi pored bazena, tamo je lakše sačuvati hladnu glavu. Njegovi odgovori su nešto diferenciraniji.

Univerzalni osnovni dohodak, kaže Bergrin, degradira ljude na primaoca milostinje i ne može da zaustavi rastuću nejednakost. Ni "tradicionalni" makroekonomski odgovor Berggrin ne smatra dovoljnim: porezi i preraspodela su "neefikasni i politički donekle toksični, jer svaka vlada može da ih namešta".

Umesto toga zamišlja neku vrstu redefinisanja kapitalizma: preoblikovanje sa socijalističkim elementima. Svako treba da učestvuje u dobiti AI revolucije u obliku "universal basic capital", kako to on naziva. Pošto se radi o dobiti od akcija, to je "prihvatljivo" i za konzervativce.

Foto: Shutterstock

Konkretno vidi dve mogućnosti: fond u koji sve kompanije jedne zemlje postepeno ulažu ili uplaćuju udele. Ili štedni plan za svakog građanina, snažno podstican ili obavezan, koji onda taj novac ulaže u preduzeća koja postaju sve profitabilnija zahvaljujući AI. Time bi se usput ublažio drevni problem kapitalizma: da vlasnici kapitala nesrazmerno više dobijaju u poređenju sa onima koji samo rade.

Za obe verzije već postoje etablirani primeri. Singapurski nacionalni fond danas je verovatno vredniji od bruto domaćeg proizvoda grada-države. U australijskom "Superannuation" štednom planu poslodavci poreski povlašćeno uplaćuju 12 odsto bruto zarade zaposlenih. Kapital se ulaže globalno. "Rezultat?", pita Bergrin. Prosečna imovina Australijanaca danas spada među najviše na svetu, siromaštvo se smatra više-manje iskorenjenim, a problem nejednakosti "skoro rešenim".

I Nemačka kreće tim putem. Planirani stub kapitalne štednje, koji bi prema planovima savezne vlade 2028. trebalo da bude uveden u zakonsko penzijsko osiguranje, dobar je prvi korak, smatra Bergrin. Ubuduće bi doprinos od dva odsto bruto plate zaposlenih obavezno tekao u akcionu penziju, paritetno finansiran. Tako bi obični uplatitelji doprinosa dugoročno profitirali od tech-buma.

Kako god se organizovalo, smatra Bergrin: "Dajte ljudima udele u njihovoj ekonomiji. Neka budu deo sopstvene budućnosti."

Kada bi javnost posedovala dovoljno udela u AI firmama, argumentuje Bergrin, menadžeri takvog državnog fonda mogli bi čak da glasaju na skupštinama akcionara. Tech-oligarsi bi automatski bili obavezni da polažu račune interesima zajednice. "Možda se građanima daju čak i direktna prava glasa ili čak blokirajuća manjina."

Više socijalizma radi spašavanja kapitalizma - Karl Marks bi se silno obradovao. Samo što bez regulacije tehnologije verovatno neće biti dovoljno vremena za preoblikovanje ekonomskog sistema.

Ipak: da AI mora da se stavi pod kontrolu, čini se da prepoznaje čak i Donald Tramp, takozvani AI-First predsednik. U junu je uveo da developeri moraju američkim vlastima da omoguće uvid u nove snažne AI modele. A nakon što se sredinom jula AI agent kompanije OpenAI na bezbednosnom testu osamostalio, američki Kongres je pokrenuo nacrt zakona za neku vrstu "prekidača za nuždu" kojim bi se mogli isključiti previše opasni sistemi.

Nova zakonska rešenja, pa čak i zaustavljanja razvoja, ugrožavaju poslove Sema Altmana, Marka Zakerberga ili Ilona Maska.

Odavno tech-elita finansira kampanje protiv nepoželjnih političara. Pre samo nekoliko nedelja su OpenAI menadžeri zajedno sa osnivačima nadzornog preduzeća Palantir i libertarijanskog risk-kapitaliste Marka Andresena ubacili skoro osam miliona dolara u politički akcioni komitet, takozvani SuperPAC. Heli su time da naškode kampanji Aleksa Boresa, demokratskog kandidata na predizborima za Predstavnički dom SAD. Taj čovek se usudio da pokrene "Responsible AI Safety and Education Act", koji treba da utvrdi strože standarde za AI developere.

Izbori 2028: Šta će biti sa kapitalizmom?

Sasvim je moguće da će američki predsednički izbori 2028. postati prva proba snaga: tech-oligarhija protiv demokratije.

A šta će tada biti sa kapitalizmom?

Sven Bekert mora prvo da pojede tri-četiri keksа pre nego što može da odgovori. Šećer protiv džetlega. On zapravo predaje istoriju na američkom elitnom univerzitetu Harvard, ali jednog utorka krajem juna sedi u biblioteci u Frajburgu, gde boravi na istraživačkom boravku.

Bekert je prošle godine objavio zapaženu epopeju od 1280 strana o istoriji kapitalizma. U njoj izdvaja dve karakteristike: kapitalizam je, prvo, pre istorijski razvoj i logika nego prirodni poredak sveta. U tom smislu "neće biti poslednja reč u organizaciji ekonomskog života".

Druga Bekertova pouka: kapitalizam je radikalno nedogmatičan. Često ide ruku pod ruku sa liberalnim demokratijama. Ali ne nužno: vlasnici robova sa Barbadosa zasigurno nisu bili demokrate, a ipak su bili kapitalisti, kaže on. Isto važi i za današnje autoritarne vladare.

Kapitalizmu dakle nije nužno potrebna demokratija. Ali da li je demokratiji potreban kapitalizam?

Foto: Tanjug/AP

"Ne nužno", kaže Bekert.

Kod AI trenutno profitira veoma malo ljudi, dok tehnologija šteti mnogima. Ako ostane tako, kaže profesor, "to može dovesti u pitanje sam kapitalizam". Tehnologija, međutim, sadrži i šanse. "Čovečanstvo se zahvaljujući tehničkom napretku može osloboditi mnogih materijalnih briga. Treba da se setimo da možemo da gradimo dobru budućnost za sve."

Ovaj ekonomski sistem se uvek iznova presvlačio i menjao. U pamučnoj industriji 18. veka, na primer, dobiti su uglavnom išle vlasnicima fabrika, a u kejnzijanskoj eri posle Drugog svetskog rata šire su se raspodeljivale. U proteklih 50 godina "neoliberalne kompjuterizacije" opet su pre svega preduzeća zgrtala novac. "Ali šta dolazi posle sada završavajućeg neoliberalnog doba, još je otvoreno."

Potrebno je "hitno ponovo više preraspodele", kaže Bekert. Da li će se nametnuti ideje Maska, Piketija ili Bergrina - to nije toliko odlučujuće, smatra Bekert. "Odlučujuće je da vodimo ovu diskusiju. To se ni po koju cenu ne sme prepustiti desničarskim partijama koje obećavaju povratak u jučerašnji ideal."

Povratka u istoriji po sebi nikada nema: ni u vreme kada je veštačka inteligencija bila samo ideja nekih informatičara.

I ne nova društvena i ekonomska realnost."

(Telegraf.rs/Spiegel.de)