„Klimatske promene nisu budućnost, katastrofa se dešava pred našim očima“: Dr Džordž Karter za Telegraf Nauku

„Klimatske promene nisu nešto što će se desiti u budućnosti, uticaj klimatskih promena se dešava sada. Zajednice i vlade ne reaguju samo na jednu katastrofu, već na jednu katastrofu za drugom. To je kao da gledamo kako se ova katastrofa dešava pred nama, a nemamo sposobnost da delujemo“, rekao je Salā dr Džordž Karter (George Carter), stručnjak za međunarodne odnose i ekspert za klimatsku diplomatiju, u intervjuu za Telegraf Nauku.

Dr Karter je viši naučni saradnik i zamenik šefa Odseka za pacifičke poslove naAustralijskom nacionalnom univerzitetu (ANU), gde je takođe direktor Pacifičkog instituta ANU. Njegov rad razmatra kako države i narodi pacifičkih ostrva i SIDS (malih ostrvskih država u razvoju) mogu uticati na procese donošenja odluka u regionalnoj i međunarodnoj politici, posebno u vezi sa pitanjima globalnog zagrevanja i porasta nivoa mora. Ponosan na svoje samoansko, tuvaluansko, kiribatsko, kinesko i britansko poreklo, Džordž nosi titulu poglavice Salā u samoanskom sistemu matai.

• Živimo u svetu koji se suočava sa mnogim globalnim izazovima, ali stručnjaci upozoravaju da su klimatske promene najvažniji među njima. Zašto se čini da mnogi, posebno oni na pozicijama moći, to ne razumeju?

- Klimatske promene su oduvek bile veoma tehnička oblast. I to ne samo za lidere, već i za bilo kog studenta ili zvaničnika. Potrebno je vreme da se razume nauka, veze tih uticaja na društvo, ali i ekonomiju... veze sa energetikom i lancima snabdevanja, kao i veze sa industrijama – našim trenutnim industrijama koje proizvode emisije gasova sa efektom staklene bašte. Ovi različiti sistemi znanja znače da je liderima potrebno vreme da ih usvoje, razumeju, zastupaju i koriste kao platforme za rešenja. Taj naučni govor, pravni govor, diplomatski govor o klimatskim promenama ključni je razlog zašto je mnogim liderima to teško. Potrebno je vreme da lideri investiraju u taj sistem znanja. Iz ugla Pacifika, mogu reći zašto su lideri prihvatili klimatske promene kao međunarodni cilj... To je zato što su dugo u tome. Imaju određenu osnovu, bilo iz civilnog društva ili rada na zakonima. Odvojili su vreme da investiraju u to, da saznaju i da budu uključeni u to. To je jedan od razloga zašto se samo određena grupa ljudi time bavi. Radi se o višestranim, višedimenzionalnim uticajima i efektima klimatskih promena, ali i o potrebi za investiranjem.

• Kažete da je to tehničko pitanje i znamo podatke, ali ponekad ne mogu da se otmem utisku da vidimo klimatske promene. Kada sam bio dete, 30-35 stepeni je u Srbiji bilo previše toplo, sada temperature idu i do 45 stepeni. Kada su klimatske promene postale vidljive na Pacifiku?

- Što se tiče mog proučavanja toga kako je diskurs o klimatskim promenama postao politički, to je zbog uticaja koji smo videli krajem 1980-ih: porast nivoa mora koji vodi ka eroziji priobalnog zemljišta, posebno u niskim koralnim atolskim nacijama kao što su Tuvalu i Kiribati. Poseban sastanak su sazvale druge koralne atolske nacije, Maldivi, uključujući zemlje poput Australije i Novog Zelanda, kako bi razgovarali o porastu nivoa mora i uticaju na obalnu eroziju. Naučnici su govorili: „Ovo je zbog emisija gasova sa efektom staklene bašte“. Tako je osnovano ono što je tada bilo poznato kao Savez malih ostrvskih država (AOSIS). Oni su to izneli na sastanku šefova vlada Komonvelta krajem 1980-ih, gde je rečeno da je vreme za međunarodnu kampanju za sporazum o klimatskim promenama. To je 1992. godine dovelo do Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC). Realnost je da je to oduvek bilo prisutno; počeli su to da viđaju 1970-ih, ali je postalo veoma vidljivo 1980-ih.

• U Srbiji smo počeli da primećujemo 1990-ih, a možda više u poslednjih 10 godina. Koji su dobri i loši primeri politika o klimatskim promenama u današnjem svetu?

- Pa, svaka politika o klimatskim promenama je dobra jer postavlja klimatske promene kao prioritet za sve zemlje, ali i unutar društva. Gledamo u naše vlade lidere koji će voditi društva kroz put za rešavanje ovih potreba. I zato je postojanje klimatske politike veoma važno. To je pre svega. Klimatske politike se bave različitim aspektima toga kako istražujemo klimu: uzrocima, ublažavanjem, industrijama koje proizvode emisije gasova sa efektom staklene bašte... Vlade moraju imati plan ne samo za ono što UNFCCC naziva stabilizacijom, već i za to kako da smanjimo ove emisije koje proizvodimo iz naše industrije. Deo toga je i ono što nazivamo tranzicijom ka obnovljivoj energiji. Vlade moraju imati razuman, snažan plan koji uvodi obnovljivu energiju, bilo kroz subvencije ili kroz različite tržišne mehanizme. To je važno. S druge strane, tu je razumevanje da uticaj klimatskih promena nije u budućnosti, već sada. Takođe, važno je prepoznati da su ne samo zemlje, već i društva u riziku. To može biti kroz trenutne suše ili poplave, ili obilne padavine, klizišta, bilo koji oblik uticaja koji dolazi iz klimatskog sistema, katastrofe. I važno je osigurati politike koje omogućavaju vladi i društvu da reaguju, da se ponovo izgrade. Ta dva dela su važna. Treći deo gde su klimatske politike važne je znanje o tome gde pristupiti tim finansijama. Zemlje poput Srbije ili zemalja na Pacifiku, koje su na prvoj liniji klimatskih uticaja u svim oblicima, moraju da znaju gde da pristupe tom finansiranju. UNFCCC nam je pod Pariskim sporazumom dao tu platformu. Zato nam je potrebna klimatska politika. Što se tiče loše politike, to je kada zemlje stalno menjaju pravac, posebno u svojim energetskim politikama i kroz ublažavanje. Primer je kada u jednoj godini imate zacrtan cilj od 80% obnovljive energije, a zatim ga u naredne tri godine vratite na 60%. To je kada se zemlje povlače. Ali imate i zemlje koje su mnogo naprednije u svojim ciljevima, a onda imate veće ili nove države u razvoju, nove ekonomije u usponu, koje su takođe imale veliku korist od novih emisija gasova sa efektom staklene bašte. One znaju šta bi trebalo da se uradi, ali nisu postavile ambiciozne ciljeve. To vidimo u mnogim zemljama Azije. To je situacija u kojoj se nalazimo, ali i zbog režima koji imamo u UNFCCC, on je dobrovoljan. Zemlje bi trebalo same da postave ciljeve; nažalost, to nije sistem usklađenosti gde možemo postaviti ciljeve i očekivati da zemlje same smanje emisije, ali to je način na koji multilateralizam trenutno funkcioniše.

• Dolazite iz zemlje koja je na prvoj liniji fronta klimatskih promena. Kako normalan život izgleda sada u poređenju sa, na primer, pre 50 godina? Da li su ljudi morali da migriraju, da menjaju industrije ili poljoprivredu?

- Dolazim iz Samoe, ali i sa Kiribatija i Tuvalua, to je region. Ako pogledate ovaj region, to je okeanski kontinent. Ako povežete ove zemlje na osnovu njihovih ekskluzivnih ekonomskih zona, što je 220 kilometara izvan kopna, to je vaša okeanska površina, površina vaše zemlje – one su prilično velike okeanske države. Da bismo to uporedili, cela kontinentalna Evropa može stati unutar ekskluzivne ekonomske zone države Kiribati. One su masivne. To znači da moraju upravljati okeanom i okeanskim resursima. Ipak, realnost onoga što se dešava ovim ostrvima je raznolika. Na nekim ostrvima koja su niske koralne atolske nacije, gde nadmorska visina ne prelazi dva ili tri metra, porast nivoa mora zaista nagriza ono malo kopna što imaju. Na nekim mestima, zbog vremenskih obrazaca – poput La Ninje i El Ninja – trenutno smo u fazi El Ninja, Australija, Papua Nova Gvineja i jugozapadni Pacifik, Vanuatu, Solomonska Ostrva, videće više suše. U centralnom Pacifiku biće više tropskih ciklona. To ćemo videti u narednih pet godina. U istočnom Pacifiku je toplije, ali svuda ima više vrelih dana. Na ovoj sušnoj strani očekujemo više pojava povezanih sa šumskim požarima u Australiji, kao i ciklonima u centralnom Pacifiku. Realnost je da se vlade ne fokusiraju samo na obrazovanje i škole, već i na to kako ovaj novi klimatski sistem utiče na sve segmente društva i sektore. Obilne padavine, uništavanje infrastrukture dovode do zatvaranja škola i bolnica. Suše dovode do situacija poput one iz 2016. godine, kada su avioni morali da lete svakog drugog dana samo da bi dopremili flaširanu vodu zajednicama, ili da lete u planinske predele da obezbede hranu. Zdravstveni slučajevi poput malarije i komaraca – kako klima postaje toplija, to znači da su zajednice u planinskim predelima sada pogođene malarijom. Dakle, više slučajeva malarije i rizika povezanih sa zdravljem.

- Nije u pitanju samo jednostavno uništenje infrastrukture ili ekosistema, već i lančani efekti koji uslede. Zajednice reaguju, ali reaguju neprestano, kao i vlade. Ne reaguju samo na jednu katastrofu, već na jednu katastrofu za drugom. To vodi do korelacije sa sposobnošću zemalja da odgovore. Ako reagujete na jedan ciklon za drugim, pa na pojavu malarije ili denge, to dovodi do nemogućnosti vlada da pruže podršku. Za donatorske partnere, ciklon se ne zaustavlja na granici, on prođe kroz četiri ili pet zemalja istovremeno. Dok države reaguju, međunarodni partneri pokušavaju da odluče šta da prioritizuju. Tu se javlja i zamor. To se povezuje i sa transnacionalnim kriminalom. Kako se fokus policije i odbrane pomera na te odgovore, Pacifik je trenutno tranzitna oblast za kriminalne sindikate iz Južne Amerike koji pokušavaju da stignu do Australije, a Pacifik je samo tranzitna tačka za trgovinu drogom. Ako pređete u režim klimatskih promena i katastrofa, ostavljate ranjiv prostor za te kartele. Uticaj nije samo direktan, već klimatske promene pogoršavaju postojeće izazove. Zato je to visok prioritet vladama u pojedinačnim zemljama, ali i regionu. Postoji bezbednosna deklaracija čiji je glavni cilj da su klimatske promene glavna bezbednosna pretnja za život, sigurnost i blagostanje Pacifika. To je fundamentalno. Klimatske promene su tu, ali one pogoršavaju sve ostale postojeće izazove. I zato su one u centru političkog, društvenog, ali i svakodnevnog razmišljanja na Pacifiku.

• Na osnovu vašeg istraživačkog iskustva, koje strategije prilagođavanja daju najbolje rezultate u zajednicama koje su već izložene klimatskim promenama?

- Kao što vidimo ovde u Srbiji, na svim mestima širom sveta i na Pacifiku, klimatske promene pogađaju lokalne zajednice. Nisu u pitanju vlade. Vlade nam pomažu da odgovorimo, ali kada udare poplave, kada suša potraje ili kada dođe do erozije obale, pogođena je neposredna zajednica. Nauka decenijama nudi ne samo praćenje uticaja već i nove tehnologije. Ali većinu vremena te tehnologije ili rešenja dolaze iz iskustava spolja. Neka su korisna, ali najbolje rešenje je uvek lokalno. Starosedelački narodi ili ljudi koji su na nekom mestu godinama znaju kako da se prilagode svom okruženju i ovoj promenljivoj sredini. Najbolja rešenja su kada se ti različiti sistemi znanja – lokalni, autohtoni i naučni – spoje. Navodim primer ciklona ili nesigurnosti vodosnabdevanja. Nauka može da nam da sisteme za navodnjavanje povezane sa širim vodovodnim sistemom. Ali šta ako se taj sistem ugasi tokom ciklona? Gde nabavljate vodu? Tada moramo da se vratimo našem lokalnom znanju – gde su arteški bunari? Gde su rezervoari vode? Gde su stari bunari koji su bili tamo? Da li smo odvojili vreme da osiguramo da ti izvori vode budu zaštićeni, a ne samo da ih tražimo tokom katastrofa? Tu se spajaju lokalno znanje i nauka. Isto važi i za useve. Možete doneti useve otporne na sušu, ali niko ih ne jede, zar ne? Oni će pitati: koji usevi su ovde dugo rasli? Ukazali bi na određene useve koji trenutno nisu popularni u ishrani, pa moramo da ih vratimo u ishranu i fokusiramo energiju na useve za koje znamo da su otporni. To je takođe povezano i sa zdravljem. Klimatske promene su dovele do toga da zajednice ne mogu da konzumiraju hranu na koju su navikle, pa se više oslanjaju na uvoznu, prerađenu hranu. To dovodi do novih vrsta nezaraznih bolesti jer se način ishrane brzo menja, a to je direktno povezano sa uticajem klime.

• Kako klimatske promene utiču na pitanje socijalne jednakosti? Ko je tu najranjiviji?

- U svakom društvu postoje određene grupe ljudi koje su nesrazmerno pogođene klimatskim promenama. Zapravo, svaka grupa je pogođena na ovaj ili onaj način. Ali morate posmatrati lokalno društvo za sebe. U nekim društvima na Pacifiku žene su te koje obezbeđuju hranu. One brinu o usevima, o poljoprivredi – to je njihova centralna uloga. Ali klimatski uticaji poput suša ili poplava mogu dovesti do nemogućnosti žena da proizvedu tu hranu. Imali smo slučajeve rodno zasnovanog nasilja. Tenzije i nemogućnost da se prehrani porodica doveli su do oblika nasilja. Drugo je u pogledu ljudi sa invaliditetom i njihovog pristupa osnovnim dobrima. Kada se zajednice presele nakon ciklona ili određene katastrofe, da li razmišljamo o infrastrukturi koja omogućava kretanje osobama sa problemima u mobilnosti? Zatim, postoje sela ili plemena koja vide da je korito reke erodiralo zemljište i moraju doneti tešku odluku o selidbi, možda privremeno ili na duži period. To nije odluka pojedinca, potreban je konsenzus porodica ili sela. Ta mobilnost počinje da se dešava. Zajednice na Fidžiju, na Solomonskim Ostrvima, razmišljaju o tome kako da se relociraju, ne kao pojedinci, već kao grupe, postepeno. To vidimo i u mestima kao što su Tuvalu i Maršalska Ostrva. Radi se o opciji da se ostane ili ode. Pokušavamo da promenimo diskurs koji je nametnut pacifičkim zemljama o „klimatskim izbeglicama“. To je termin koji nije prihvaćen, termin koji ne bi trebalo koristiti za objašnjavanje mobilnosti zbog klimatskih uticaja, jer sugeriše da ljudi nisu imali izbor. Ljudi žele opciju da odu ili da ostanu. Da bi razumeli ovu klimatsku mobilnost, vlade i društva kreiraju ono što nazivamo „klimatskom migracijom sa dostojanstvom“. To nije masovna migracija, već postepena, gde možda jedna osoba ode zbog posla ili obrazovanja, a zatim dovede porodicu. Drugi aspekt te politike je razumevanje onih koji ostaju (imobilnost). Ljudi žele da ostanu i potrebni su im resursi za adaptaciju. Takođe, znamo da u svetu postoji tehnologija za izgradnju ostrva, kao u UAE ili na Južnom kineskom moru. To smo videli na Maldivima. Na Pacifiku nema te tehnologije. Potrebne su nam mogućnosti gde je transfer tehnologije dostupan i pristupačan ovim zajednicama. I treće je, kako se zajednice sele na nova mesta, poput Australije, Novog Zelanda ili Fidžija, moramo znati kako da prihvatimo te nove grupe. Poslednje, što često zaboravljamo, jeste povratak kući. Oni i dalje imaju snažnu vezu sa svojom zemljom, iako je možda pod vodom ili obnovljena. Moramo imati politike koje im omogućavaju povratak ili ponovno povezivanje sa onima koji su ostali. Postoji odgovornost prema razvoju. Kao ljudi, mi se krećemo i gradimo novu tehnologiju, ali tu tehnologiju treba deliti sa ovim zajednicama kako bi im se pomoglo u povratku kući.

• Dok vas slušam, moram da vas pitam, kakve su najmračnije prognoze za pacifička ostrva u budućnosti?

- Postoje prognoze, ali se to razume kao nešto što se dešava sada. Cilj od 1,5 stepeni temperature je zaista „crvena linija“ za države kao što su Tuvalu, Kiribati i Maršalska Ostrva. Oni kažu da kada dostignemo 1,5, ova erozija se dešava i za 50 ili 100 godina mnoga naša mesta će biti pod vodom. To je krajnja linija. Mi smo tu liniju prešli. Ona ide gore-dole oko 1,5, ali smo je prešli i znamo da će u narednim godinama biti samo viša. Dakle, surova realnost je sada tu. Ono što u IPCC nazivamo katastrofalnim uticajem sada počinje u ovim zemljama. Zato su veoma glasni na međunarodnim forumima i žele podršku za ono kroz šta prolaze. U nekim mestima, poput Australije, strahujemo od gubitka biodiverziteta u koralnim grebenima, što je žila kucavica ekosistema i ribarstva. Šumski požari, koje vidimo sve više, gde su čitave države ili provincije u plamenu – to će se nastaviti. Dakle, to nije neka daleka budućnost, to je već ovde.

• Govorili ste o cilju od 1,5 stepeni. Sećam se da su pre 20 godina naučnici govorili da će biti katastrofalno ako dostignemo 1,5 stepeni do 2050. godine, a mi smo to prešli 2022. i 2023. Zašto svi ne vide koliko je to opasno? Dešava se mnogo brže nego što je predviđeno. Šta možemo promeniti da ljudi razumeju opasnost?

- Kažemo da je 1,5 stepeni opasno za mesta kao što su Tuvalu i Kiribati jer nemaju resurse da se prilagode, nemaju kopnenu površinu za kretanje. Ako kažemo 1,5 u mestima kao što su Srbija ili možda Engleska, postoje resursi koji omogućavaju zajednici da se prilagodi, postoji kopno za kretanje. Ali oni su na prvoj liniji, tamo gde nema tačke povratka. Potrebna nam je svest, ali i odgovornost dok vidimo kako se ova nesreća dešava pred našim očima; ona se odvija, a mi ipak ne podržavamo te zajednice ili zemlje. Potrebna nam je empatija, jer će se to desiti i nama. Nijedna zemlja sama ne može zaustaviti ovu klimatsku promenu uzrokovanu emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Svi će to osetiti. To je katastrofa koju je čovek izazvao. Uzrok su ljudske odluke. Postoje različiti putevi koji su izgrađeni i ispregovarani – pravedne tranzicije, postepeno ukidanje fosilnih goriva, fokus na obnovljivoj energiji. Rešenja su tu, ali sve zavisi od političkog liderstva, društva, pa čak i privatnog biznisa koji treba da kaže da ne želi više „posao kao i obično“. Dakle, svest, empatija, ali i spoznaja da se to dešava. Opet, to je kao da gledamo katastrofu pred nama, a nemamo mogućnost da delujemo.

• Kako možemo uticati na one koji poriču klimatske promene? Ima ih mnogo, ne samo na pozicijama moći, već i u opštoj populaciji. Kako to možemo promeniti?

- Obrazovanjem. Obrazovanjem i svešću da klimatske promene ne smeju biti nešto čime se bavi samo odabrana grupa ljudi. Potrebna je veća svest javnosti, veća javna odgovornost, moramo biti glasniji od onih koji poriču da se ovo dešava. Ne želim da pravim direktnu vezu, uzroci su potpuno različiti, ali govoreći o uticaju – kada pogledam fotografiju mesta koje je bombardovano tokom rata i mesta koje je uništeno ciklonom, uticaj na tim fotografijama mi izgleda isto. Za oba je kriv čovek – za jedno direktno, za drugo indirektno. Trebalo bi da imamo isti nivo hitnosti u odgovoru. Od 2009. godine lideri obećavaju 100 miliona godišnje za rešavanje ovog problema. Kada je počeo rat u Ukrajini, trebalo je samo tri nedelje da se prikupe tri milijarde dolara. A ne možemo ni da ispunimo obećanih 100 miliona. Dakle, nivo odgovornosti mora doći u svim oblicima.

• Rekli ste da neke poznate ličnosti sa ostrva pomažu u podizanju svesti. Da li to pomaže?

- To nam donosi novu publiku. Ljudi poput Džejsona Momoe, koji je portparol za okeane, njihovu konzervaciju i to kako se okean povezuje sa klimatskim uticajima, daju nam novu publiku koju nismo imali. To je deo izgradnje svesti da znanje i akcija o klimatskim promenama nisu samo za kreatore politika, aktiviste, ekologe – već za sve. To pomaže jer ponekad naši građani ne slušaju lidere i njihove emotivne govore, ali možda hoće influensere, slavne ličnosti, popularne heroje. Nadamo se da će jednog dana i Dvejn Džonson „The Rock“ moći da govori o ovome. Ali veoma važna osoba za mnoge, posebno u katoličkom svetu, jeste papa. Naši duhovni lideri. Papina poruka o klimatskim promenama utiče na nacije i kulture. Na Pacifiku koristimo naše crkve da govorimo o tome – dok će neki reći da je ovo Božje delo, mi kažemo: ne, to je delo čoveka. Bog je dao okruženje, ali čovek je promenio sredinu u kojoj živi. To je poruka. Dakle, nisu to samo influenseri ili slavne ličnosti, već i crkve imaju odgovornost.

• Kako zamišljate evoluciju koncepta klimatske pravde u narednoj deceniji?

- Klimatska pravda se odnosi na vaše pitanje o ranjivim grupama i onima koji su nesrazmerno pogođeni. Živimo u svetu gde postoje strukture koje uzdižu one sa više resursa ili elitu, i one koji možda dolaze iz oblasti gde nemaju resurse za prilagođavanje. Klimatska pravda je osiguravanje da svi imaju pristup resursima, ali i donošenje odluka koje ponovo uspostavljaju ravnotežu u društvu. Poslednjih godina videli smo pomak u mišljenju Međunarodnog suda pravde u Hagu. Ovo je započelo 27 studenata sa jednog univerziteta na Pacifiku. Pitali su: možemo li tražiti od međunarodnog suda mišljenje o klimatskim promenama? Išlo je preko njihovih vlada, postalo međunarodna kampanja i prošle godine je sud dao mišljenje da vlade zaista imaju obavezu u vezi sa uticajima klimatskih promena na njihove zemlje. Ovo je otvorilo priliku za klimatske parnice. Nikada nećemo postići potpunu ravnotežu, ali rešavanje ove nejednakosti je važno.

• Pre nekoliko dana objavljena je studija da je u jednom danu napada na iranske rafinerije nafte u atmosferu poslato više sumpor-dioksida nego nakon erupcije vulkana na Islandu pre nekoliko godina. Kako ratovi menjaju klimatske promene? Kako utiču na njih?

- Oni utiču, i mislim da smo danas više nego ikada suočeni sa mnogim hitnim globalnim, regionalnim i nacionalnim pitanjima, a rat je jedan od njih. Ali ako pogledamo cenu nafte i kako je ona gorivo za većinu naše energije. Na Pacifiku se oko 90% energije proizvodi iz dizela, jer su sve mreže izolovane. Postoji odgovornost pacifičkih vlada da nađu nove izvore energije. Ne smeju biti zavisni od fosilnih goriva. Moraju gledati ka obnovljivim izvorima. Ali to nije samo njihova odgovornost, već svačija. Veza rata i energenata znači da moramo razmišljati o boljim politikama i videti sastanke poput COP31 kao priliku da vratimo klimatske promene kao prioritet.

• Imenovani ste u panel UN-a za Indeks višedimenzionalne ranjivosti (MVI). Možete li nam reći nešto više o tome?

- Već 30 do 40 godina pacifičke zemlje i male ostrvske države u razvoju govore da imaju veoma jedinstvenu ranjivost. Sve zemlje su ranjive, sve zajednice, ali mi smo jedinstveni zbog toga što smo mali, zbog našeg pristupa transportu, tržištima... Različiti indeksi ranjivosti Svetske banke ili MMF-a to ne obuhvataju u potpunosti. Prema dostupnim statistikama, ranjivost zemlje poput Tuvalua je ista kao ranjivost Singapura. Ali ako uđete dublje u ta društva, ona su veoma različita. Deo toga je zbog tipa podataka koji su dostupni. Da biste imali međunarodne indekse, potrebni su vam isti podaci u svakoj zemlji. Fokusiranje samo na BDP ili bruto nacionalni dohodak nije dovoljno. To ne meri ranjivost. Morate gledati dublje u socioekonomske uslove, udaljenost, pristup. MVI, koji je sada uspostavljen, pokušava da uspostavi ravnotežu i pokaže zašto su ove zemlje jedinstveno ranjive. Izazov je kako će to prihvatiti druge institucije poput banaka koje imaju svoje indekse. To se koristi kao mera ne samo u razvoju, već i u pristupu finansiranju i nivou servisiranja duga. Govorio sam o klimatskom dugu. Zbog nemogućnosti oporavka, ove zemlje moraju da uzimaju zajmove. Svake godine pozajmljuju da bi se obnovile. One ne grade nove mostove, one stalno obnavljaju iste mostove. Ne grade puteve, već krpe one koje je odnela voda. To uzrokuje klimatski dug. Argument je da takav indeks treba da uzme u obzir ove uticaje, i to je posao MVI.

• COP31 će biti održan kasnije ove godine. Šta očekujete od njega i koliko je značajno to što je Australija suorganizator i što će pacifičke države imati veliki uticaj?

- COP31 je vizija Australije i pacifičkih ostrvskih država. To je jedinstvena prilika gde ove zemlje možda ne vide uvek sve isto po pitanju klimatske politike, ali znaju put kojim idu – različita putovanja, različite ekonomije, ali svi se kreću ka budućnosti sa nultom neto emisijom. Ali hitnost je takođe različita. Ovo je bio pokušaj da se spoje dva različita sveta: jedan sa jakom ekonomijom i jedan region koji je u razvoju. Kako razumemo, zajedno i stvaranjem nove platforme pokazaće svetu jedinstveni oblik multilateralizma u izgradnji konsenzusa. Nažalost, sada je to kombinacija tri strane – Turska, Australija i Pacifik. To je i dalje jedinstvena prilika. Kada razmišljamo o multilateralizmu, kako srednje sile mogu da nastave dalje, ali su im potrebne male zemlje za to. To nije samo eksperiment, već nov način razmišljanja o tome kako da naš svetski poredak opstane. Reč je o tome da Australija i Turska pojačaju glas Pacifika u tom režimu. UNFCCC je poznat po tome što je fokusiran na ekonomije i ublažavanje, a vrlo malo na prilagođavanje i ranjivost. Ovde imate priliku da kroz predsedavanje ove dve zemlje istaknete ranjivost država, ali i rešenja. Jedno od njih je usmeren fokus na pacifičke zemlje kroz poseban fond nazvan „Pacific Resilience Facility“, koji će se baviti pozivom na klimatsku pravdu za pristup finansiranju, tako da lokalne zajednice imaju pristup. Više to nisu samo države koje traže finansiranje, već i selo, crkvena grupa ili NVO mogu direktno pristupiti klimatskim finansijama. To je suština pravičnosti i klimatske pravde. Takođe se radi o vrednosti okeana, njegovoj vezi sa klimatskim promenama – kao rezervoaru ugljenika, ali i identitetu ovog regiona. To treba pojačati u pregovorima. Pacifičke zemlje znaju da nemaju finansije i da ne mogu same da organizuju ovakav skup. Ali u partnerstvu sa Australijom i Turskom dobijate novu, dinamičnu perspektivu. To daje priliku i drugim zemljama, možda Srbiji – da ne morate sve sami, već možete raditi sa više zemalja. To je deo našeg jedinstvenog oblika multilateralizma srednjih i malih sila. Nadamo se da će to biti pouka, ali i put za buduće učešće. Može li to dovesti do toga da prvi put pacifička ostrvska država bude u Savetu bezbednosti UN? To je cilj u smislu podrške, izgleda i fokusa iz pacifičke perspektive.

(Telegraf Nauka)