Novi pogled na neke stare fosile upravo je prepravio priču o ljudskoj evoluciji

Odlična stvar u vezi sa naukom jeste to što se stalno razvija. Takođe, neprestano otkrivamo da je mnogo toga što smo mislili da znamo o toku istorije, u stvari, pogrešno

Nova studija istraživača sa Australijskog nacionalnog univerziteta u Kanberi i Prirodnjačkog muzeja u Londonu će zaista uzdrmati čitavu priču o ljudskoj evoluciji. A sve što je za to bilo potrebno bio je novi ugao posmatranja nekih starih fosila, piše IFL Science.

Problemi sa radiometrijom

Radiometrijsko datovanje zasnovano je na nuklearnoj fizici. To je metod kojim se starost određuje analiziranjem količine ugljenika-14 koja je ostala u organskim ostacima poput kostiju ili drvenog uglja. Tkivo svih živih organizama apsorbuje izotope ugljenika-14. Oni padaju na nas iz svih pravaca kao rezultat kosmičkih zraka u interakciji sa Zemljinom atmosferom.

Preporučujemo

Tek kada organizam umre, ova apsorpcija prestaje – i tada počinje da se dešava nešto zanimljivo. Ugljenik-14 jedina je prirodna verzija ugljenika koja je radioaktivna i ima poluživot od oko 5.730 godina. To znači da će artefakt, recimo iz drevne Mesopotamije, imati otprilike upola manje izotopa ugljenika-14 nego što je imao prvobitno. Ostatak će se raspasti u azot. Dakle, merenjem odnosa ova dva elementa, naučnici mogu odrediti približnu starost nalaza.

Međutim radiougljenično datovanje je efikasno samo na fosilima mlađim od oko 50.000 godina.

Čak i sa mlađim uzorcima, stvari mogu poći naopako. Homo floresiensis, takozvani „Hobiti“ ostrva Flores, dospeli su na naslovne strane 2004. godine kada je otkriveno da su populacije hominina postojale pre samo 12.000 godina – ali se ispostavilo da je to bila greška. Tim koji je prvobitno sproveo istraživanje datirao je ostatke H. floresiensis analizirajući sediment u kojem su otkrivene njihove kosti, a ne same kosti. To je obično savršeno prihvatljiva tehnika - osim što tim nije shvatio da ostaci leže unutar diskordancije, zbog čega izgledaju mlađi nego što zaista jesu.

Zbrke u vremenskoj liniji

U stvari, „Hobiti“ su živeli pre više od 60.000 godina, što je hronološki mnogo logičnije. Time je rešena zagonetka o tome kako je H. floresiensis mogao da preživi pored H. Sapiensa – to jest, nas – tako dugo, a da se nije razmnožavao, borio ili lovio do istrebljenja. Pokazalo se da se ove dve vrste zapravo uopšte nisu hronološki preklapale.

I nove analize su otkrile sličnu zbrku. Još 2010. godine, istraživači su na Filipinima otkrili ostatke onoga što će kasnije biti prepoznato kao nova vrsta drevnih ljudi, takozvani Homo luzonensis. Kao i kod H. floresiensis, ono što je bilo šokantno u vezi sa nalazom bilo je koliko su se fosili činili novim: njihova starost je prvobitno procenjena na oko 65.000 godina, što je period kada je oblast bila naseljena Homo sapiensom.

Ali opet se ispostavilo da ovo nije tačno, jer su ostaci u stvari najmanje dvostruko stariji nego što se prethodno mislilo.

Poboljšani metod

Poboljšani metod se naziva U-serija i bazira se na metodu određivanja starosti pomoću uranijuma i torijuma. To je metod koji se koristi već pola veka, pa se može postaviti pitanje zašto rezultati nisu bili tačni ranije – ali ključ je u novim načinima na koje su profesor Rainer Grin sa Australijskog nacionalnog univerziteta u Kanberi i njegove kolege razvili tehnologiju, omogućavajući preciznost kakva do sada nije bila moguća.

„Problem sa kostima je što je to otvoreni sistem“, ističe Kris Stringer, vođa istraživanja u Prirodnjačkom muzeju. „Uranijum može da uđe u kost, omogućavajući da se datira, ali se njegova količina može povećati, ili se smanjiti tokom vremena.

„Ranije ste morali da presečete fosil na pola i merite uranijum u kosti, ali to nije bilo izvodljivo na dragocenim fosilima poput onih koje smo ponovo analizirali“, objasnio je on. „Umesto toga, profesor Grin je pomogao da se minijaturizuje proces, tako da se mali uzorci mogu uzeti pomoću lasera kako bi se minimizirala oštećenja važnih oblasti uzorka.”

Popravljanje istorije

Nove analize su nam dale neke neverovatne rezultate. Na primer, ostaci dve lobanje pronađeni 1978. u pećini Apidima u Grčkoj, jedne koja je pripadala homo sapijensu, a druga neandertalcu. Inicijalna radiometrijska datovanja kažu da je neandertalska lobanja nekih 40.000 godina mlađa od homo sapijensove, što je apsurdno s obzirom na današnje znanje o međusobnom položaju ove dve grupe u vremenu.

Umesto toga, tvrdili su naučnici, to su bile možda dve neandertalske lobanje, od kojih je jedna bila pomalo čudna, ali definitivno nije pripadala homo sapijensu. A što se tiče starosti – pa, ni to ne bi moglo biti tačno. Radiometrija je za navodnu lobanju homo sapijensa utvrdila starost od oko 210.000 godina, što je jednostavno prerano za H. sapiensa.

Ali sada, zahvaljujući novim, unapređenim metodima istraživanja, ta zbrka je rešena i to na pomalo neočekivani način. Ispostavilo se da su dva fosila prvobitno bila deponovana na dva različita mesta, a oba su tokom vremena pala u pećinu. Zato su pronađeni zajedno uprkos 40.000 godina razlike u starosti i zato se fragment lobanje H. sapiensa, koji datira više od 150.000 godina pre nego što se ranije smatralo da su anatomski moderni ljudi migrirali u Evropu, sada slavi kao najstariji fosil vrste ikada pronađene u Evropi.

„Neki od ovih nalaza su zapanjujući“, primetio je Grin, „ali pružaju odličnu priliku za bolje razumevanje ljudske evolucije.“

(Telegraf Nauka / IFL Science)