„Ne, nije meso jedino zaslužno“: Danas ga mrze, upozoravaju da je opasan, ali on je pomogao u evoluciji mozga

Zbog previše šećera u današnjoj ishrani i njegove veze sa pojedinim bolestima, mnogi kao da mrze šećer i skoro svakodnevno upozoravaju da je opasan po ljude. Ipak, izgleda da uloga šećera u razvoju naše vrste nije tako jednostavna.

Voće, med i druga prirodno slatka hrana možda su pomogli u evoluciji ljudskog mozga, pokazalo je novo istraživanje, saopštio je Univerzitet u Sidneju.

Preporučujemo

Studija objavljena u žurnalu Science modelovala je potrebe za glukozom kod ljudi i njihovih predaka od pre četiri miliona godina pa sve do nedavno. Otkriveno je da su prirodni šećeri obezbeđivali velike količine energije neophodne za razvoj mozga pre nego što je pojava kuvanja učinila hranu bogatu skrobom, poput krtola i žitarica, lakšom za varenje.

- Sirovi skrob ne oslobađa glukozu, što znači da su se rani ljudi verovatno oslanjali na prirodno slatku hranu mnogo pre nego što su žitarice postale redovan deo ishrane - izjavila je Dženi Brand-Miler, profesorka Centra Čarls Perkins i Fakulteta za prirodne i ekološke nauke Univerziteta u Sidneju.

Ovi nalazi nude drugačiju perspektivu u odnosu na dugogodišnji naučni stav da je konzumiranje mesa bilo ključni pokretač ljudske evolucije. Takođe mogu pružiti uvid u to zašto često imamo žudnju za slatkom hranom.

- Iako je hrana životinjskog porekla bila važna, paleoantropolozi su malo pažnje posvećivali potrebi mozga za glukozom - rekla je profesorka Brand-Miler.

Tokom perioda od četiri miliona godina, veličina mozga povećala se sa oko 300 grama kod ranih hominina na oko 1.500 grama kod anatomski modernih ljudi. Kako je mozak rastao, rasla je i potražnja za glukozom, koja je takođe neophodna i drugim tkivima, uključujući crvena krvna zrnca, bubrege i reproduktivne organe.

- Ljudski mozak je neuobičajeno velik u odnosu na veličinu našeg tela i zahteva znatne količine energije. Glukoza je primarni izvor energije za mozak, a tokom većeg dela ljudske evolucije ona bi poticala iz ugljenih hidrata pronađenih u hrani kao što su voće i med – navela je profesorka Brand-Miler.

Istraživači su razvili model koji obuhvata približno četiri miliona godina ljudske evolucije kako bi ispitali da li su ugljeni hidrati iz ishrane mogli da zadovolje sve veće zahteve mozga za glukozom. Izračunali su ono što opisuju kao „obaveznu potrebu za glukozom“ – glukozu potrebnu mozgu, crvenim krvnim zrncima, bubrezima i reproduktivnim tkivima (uključujući fetus, placentu i mlečne žlezde) – i uporedili to sa verovatnim izvorima hrane koji su bili dostupni našim precima u različitim fazama evolucije.

Model je uključivao šest evolucionih faza i procenjivao kako je promena proporcija hrane životinjskog i biljnog porekla uticala na dostupnost ugljenih hidrata.

Istraživači su kombinovali dokaze iz sastava hrane, metabolizma, fiziologije, studija fosilnih izotopa, morfologije zuba, arheologije, ishrane primata i genetike kako bi procenili kako su ljudi zadovoljavali svoje potrebe za glukozom dok se veličina mozga povećavala.

Ovo modelovanje sugeriše da su najraniji hominini (poput „Lusi“, čiji je mozak bio veličine šimpanzinog), Homo habilis i Homo erectus verovatno bili veoma zavisni od hrane bogate ugljenim hidratima, naročito od voća. Kasnije, kako je upotreba vatre i kuvanja postala rasprostranjenija, skrob iz podzemnih izvora hrane, kao što su divlji jam, rizomi lokvanja i afrički krompir, doprineo je unosu glukoze.

Prema rečima profesorke Brand-Miler, arheološki dokazi ukazuju na to da su brašno i žitarice ušli u ljudsku ishranu mnogo kasnije.

- Ljudi često misle o ugljenim hidratima kao o hlebu i žitaricama, ali tokom većeg dela ljudske evolucije oni su poticali iz voća, meda i podzemnih biljnih namirnica - rekla je ona.

Studija ističe nutritivne zahteve tokom trudnoće i laktacije. Istraživači procenjuju da je ženama u reproduktivnom periodu bilo potrebno znatno više glukoze nego drugim odraslim osobama zbog potreba fetusa, placente i proizvodnje mleka.

- Kada razmišljamo o hrani koja je podržala ljudsku evoluciju, moramo uzeti u obzir ne samo rast mozga, već i nutritivne zahteve trudnoće i podizanja dece. Fetus i placenta postavljaju dodatne zahteve za glukozom, povećavajući potrebu za hranom bogatom ugljenim hidratima. To nam pomaže da razumemo zašto trudnice često žude za voćem - rekao je Dejvid Raubenhajmer, profesor Centra Čarls Perkins i koautor studije.

Nalazi takođe mogu pomoći da se objasni zašto je slatka hrana privlačna deci.

- Naša želja za slatkim je instinktivna. Deci je potrebno više energije u obliku ugljenih hidrata nego odraslima jer njihov mozak troši čak dve trećine bazalnog metabolizma tokom razvoja - rekla je profesorka Brand-Miler.

Ona dodaje da ovo istraživanje pruža uvid u našu dugogodišnju sklonost ka slatkom.

- Tokom većeg dela evolucije, voće i med su bili dragoceni izvori energije koji su pomagali u ispunjavanju potreba tela za glukozom. Šećeri u prirodi su obično upakovani unutar namirnica koje takođe sadrže vlakna, vitamine, minerale i druga korisna jedinjenja – objasnila je.

Ovi nalazi se nadovezuju na prethodna istraživanja Univerziteta u Sidneju koja su pokazala da je med originalni prirodni antibiotik.

- Med nisu prazne kalorije, kao što nas često navode da verujemo. Tokom većeg dela ljudske evolucije, med je bio visoko cenjen izvor hrane koji je obezbeđivao energiju i druga korisna svojstva - rekla je profesorka Brand-Miler. -Razumevanje uloge ugljenih hidrata uz meso, masti i proteine pruža potpuniju sliku o ljudskom evolucionom putovanju. Naša studija sugeriše da su šećeri i skrob možda pomogli u oblikovanju razvoja ljudskog mozga i mnogih osobina koje nas čine ljudima.

Šta moderni ljudi mogu da nauče iz ovih iskonskih nalaza?

- Dokazi sugerišu da je hrana bogata ugljenim hidratima pomogla u napajanju energetskih zahteva našeg rastućeg mozga. Umesto da se plaše ugljenih hidrata, ljudi treba da se fokusiraju na visokokvalitetne izvore, uključujući voće, mahunarke i hranljive žitarice, i da daju prioritet raznovrsnim izvorima ugljenih hidrata kao delu uravnotežene ishrane – naglasila je profesorka.

(Telegraf Nauka/The University of Sydney)