Svemirski let ima potpuno neverovatan uticaj na ljudsku svest: Kočnice popuštaju, otvara se skriveni okvir uma

Kada astronauti lebde kroz svemir oslobođeni Zemljine teže, njihova tela se na to prilagođavaju. Ali nešto čudno se dešava i u njihovom umu.

Mnogi od njih prijavljuju da se osećaju „izmešteno“, „prošireno“ ili „odvojeno“, kao da se realnost promenila. Kultni su slučajevi poput Edgara Mičela s misije Apolo 14, koji je, posmatrajući Zemlju s Meseca, rekao da mu međunarodna politika deluje beznačajno, što ukazuje na duboke, gotovo duhovne promene u pogledu na svet, piše ScienceX.

Preporučujemo

Nova studija objavljena u žurnalu Frontiers in Psychology navodi da ovo nije samo neka vrsta pesničke meditacije, već da je reč o fundamentalnom neurokognitivnom fenomenu.

Istraživači navode da su naši mozgovi eonima nadograđivali svest na gravitaciji, pa uklanjanje tog „sidra“ prisiljava um na iznenađujuću i duboku rekalibraciju.

Jedna od glavnih tvrdnji rada je direktna: „Gravitacija nije samo fizičko ograničenje za telo, već temeljna skela za ljudsku svest.“

Kako navode, to znači da senzori našeg unutrašnjeg uva neprestano govore mozgu koji smer je „dole“, čineći Zemljinu silu od 1G najpouzdanijim senzornim unosom za mozak. Gravitacija deluje kao ugrađeni „super-prioritet“ – konstantno očekivanje koje stabilizuje percepciju i lociranje sebe u prostoru. Ovo jedva da primećujemo sve dok ne nestane.

Na Zemlji nam to pomaže da predvidimo kretanje, održimo ravnotežu i osećamo se uzemljeno u sopstvenom telu. U svemiru, međutim, „ovaj snažni ‚prioritet’ dolazi u sukob sa oslabljenim ili odsutnim vestibularnim signalima“, objašnjavaju autori, što izaziva kaskade grešaka u predviđanju koje mozak mora da razreši. Bez sile gravitacije, mozak je primoran da ispočetka piše svoje pretpostavke.

Kada to gravitaciono sidro nestane, mozak ulazi na nepoznatu teritoriju. Rane svemirske misije dokumentovale su akutnu dezorijentaciju i mučninu – prve grčevite pokušaje mozga da se izbori sa situacijom. Ali novi rad ide dalje: on prikuplja izveštaje i studije koji sugerišu čak i emocionalne i egzistencijalne pomake. Astronauti opisuju popuštanje normalnih granica između sopstva i sveta. Njihovo lociranje sebe bledi, a osećaj tela postaje nestabilan.

Paradoksalno, ova dezorijentacija ponekad otvara nova vrata. Mnogi astronauti prijavljuju ono što se naziva „efekat pregleda“ (koji je skovao Frenk Vajt 1987), iznenadni osećaj strahopoštovanja, jedinstva i redefinisanja svrhe nakon što vide Zemlju iz svemira. Posmatranje naše krhke planete može pokrenuti „trenutnu reorganizaciju vrednosti“, ekološku brigu i dubok osećaj povezanosti. Ukratko, isti faktori koji čine svemir dezorijentišućim takođe, čini se, oslobađaju kreativnost i duboke uvide u neka pitanja.

Nauka na Zemlji počinje da hvata korak. Skeniranja mozga pre i posle dugih misija otkrivaju fizičke promene: tečnost u glavi se preraspoređuje, moždane komore se povećavaju, a siva masa se preoblikuje u određenim regionima.

Funkcionalni snimci pokazuju da se moždane mreže reorganizuju, senzorni i motorni delovi se prilagođavaju novoj koordinaciji, dok „mreža podrazumevanog stanja“, povezana sa samosvešću, privremeno slabi. Čak i EEG snimci otkrivaju konstantan pad alfa ritmova mozga, što je promena koja se često vezuje za povećanu uzbuđenost i smanjenu inhibiciju.

Ukratko, neuronski potpis mikrogravitacije donekle podseća na ono što naučnici vide pod dejstvom psihodelika.

Paralele su upečatljive. Baš kao što LSD ili psilocibin poništavaju hijerarhiju mozga, omogućavajući senzornim oblastima da se slobodnije povezuju, bestežinsko stanje izgleda „opušta prioritete, labavi hijerarhijska ograničenja i poboljšava globalnu integraciju“. Oba izmenjena stanja, i ono bez gravitacije i ono izazvano supstancama, uključuju slične ishode: labavije granice sopstva i fluidniju percepciju.

Autori navode da mikrogravitacija „predstavlja nefarmakološki poremećaj koji prolazno opušta visokonivoske priore“. Svemir bi se, dakle, mogao smatrati prirodnim „psihodelikom“ za mozak. Efekat nije posledica hemijskih promena, već promene konteksta, što dovodi do sličnog kompjutacionog ishoda u mozgu.

Nalazi ilustruju da se organizacioni principi mozga menjaju, bilo da smo u čvrstom stisku Zemljine gravitacije, da plutamo u nultoj gravitaciji ili smo pod uticajem psihodelika. I u mikrogravitaciji i u psihodeličnim stanjima, uobičajene kočnice mozga popuštaju, podstičući neuroplastičnost i otvarajući puteve ka svesnim iskustvima koja su obično van našeg domašaja na Zemlji.

Budući da svemirski let uklanja tako fundamentalan uticaj, autori tvrde da on nudi jedinstven „prirodni eksperiment“ za proučavanje svesti. Oni pozivaju na nove studije tokom budućih misija: praćenje raspoloženja, osećaja sopstva i pogleda na svet uporedo sa podacima o snimanju mozga.

Na Zemlji, analozi poput simulacije svemirskih letova ili virtuelne stvarnosti mogli bi da simuliraju delimične efekte. Intrigantno, oni čak sugerišu da bi kontrolisani poremećaji gravitacije jednog dana mogli imati terapeutsku primenu – možda za lečenje rigidnog razmišljanja kod depresije ili posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSD).

U međuvremenu, nalazi imaju i praktičan značaj: kako komercijalni svemirski letovi postaju učestaliji, nepripremljeni putnici mogli bi se suočiti sa zbunjujućim stanjima uma. Astronautima će možda biti potrebna nova vrsta pripreme i podrške, koja predviđa ne samo mučninu, već i duboke perceptivne promene.

Svemirsko putovanje, ispostavlja se, ne menja samo to gde se nalazite, već i ko ste. Kako autori zaključuju: „Svemirski let nudi redak, nefarmakološki model za proučavanje toga kako se svest reorganizuje kada se uklone njena najstabilnija ograničenja.“ Lebdeći izvan Zemljine gravitacije, dobijamo novu tačku gledišta – ne samo na našu planetu, već i na skriveni okvir ljudskog uma.

(Telegraf Nauka/ScienceX)