Šta ako mozak ne stvara svest? Neuronaučnik kaže da bi to mogla biti struktura same stvarnosti

Decenijama su neuronaučnici tragaju za biološkom osnovom svesti u mozgu, pretpostavljajući da naše misli, emocije i subjektivna iskustva proizilaze iz mreža neurona. Međutim, šta ako je ta pretpostavka nepotpuna?

To je provokativno pitanje koje istražuje neuronaučnik Kristof Koh iz Instituta Alen u Sijetlu. Koh kaže da je možda vreme da se preispita jedna od najbitnijih pretpostavki neuronauke: da je svest nešto što mozak proizvodi.

Preporučujemo

Koh ne osporava suštinsku ulogu mozga u svesnom iskustvu. Decenije istraživanja pokazale su da povrede, bolesti, anestezija i električna stimulacija mogu značajno izmeniti – ili čak eliminisati – svest.

On postavlja drugačije pitanje: da li mozak stvara svest, ili oblikuje nešto fundamentalnije? Uprkos izuzetnom napretku u razumevanju kako mozak obrađuje informacije, neuronauka se i dalje suočava sa velikom misterijom, kaže Koh.

Naučnici mogu u sve većoj meri identifikovati neurvne sklopove uključene u percepciju, pamćenje, emocije i odlučivanje. Ipak, ta otkrića još ne mogu da objasne zašto fizičku aktivnost mozga prati subjektivno iskustvo.

„Ništa u nauci ne objašnjava kako kilogram i po materije, deo univerzuma kao i bilo koji drugi, podleže istim prirodnim zakonima, može da voli, mrzi, sanja, zamišlja, strahuje ili se nada“, piše Koh u novom eseju.

Ovo nije prvi put da se on javno sučeljava sa ovom zagonetkom. Godine 2023, priznao je poraz u 25-godišnjoj opkladi sa filozofom Dejvidom Čalmersom: priznao je da neuronauka nije bliža utvrđivanju nervnog mehanizma svesti nego što je bila kad su se kladili 1998. godine.

Radi odgovora na to pitanje, Koh se okreće filozofskom okviru zvanom analitički idealizam, koji predlaže da bi svest mogla biti fundamentalna odlika stvarnosti, a ne nešto što mozak stvara. U ovom okviru, mozak se posmatra manje kao proizvođač svesti, a više kao filter ili onaj koji oblikuje svesno iskustvo.

Ove ideje nisu proizašle iz jednog naučnog eksperimenta. Umesto toga, Koh opisuje duboko lično iskustvo koje je fundamentalno promenilo način na koji razmišlja o svesti i stvarnosti. Seća se kako je pre nekoliko godina, dok je sedeo na plaži, granica između njega i sveta nestajala, opisujući to iskustvo kao bezvremenu i univerzalnu stvarnost.

Koh opisuje to iskustvo kao „najznačajnije u mom životu“, pišući da je „preokrenulo moje viđenje stvarnosti“. On pazi da to iskustvo ne predstavi kao naučni dokaz. Umesto toga, piše da mu je ono dalo „pogled na širi um“ i podstaklo ga da preispita metafizičke pretpostavke koje su vodile veliki deo njegove naučne karijere i da ozbiljnije uzme u obzir alternativne filozofske perspektive.

On takođe priznaje da su takva iskustva inherentno subjektivna. Međutim, tvrdi da ih ne treba odbaciti samo zato što ih je teško objasniti, sugerišući da su i ona deo fenomena koji nauka pokušava da razume.

U eseju ukazuje na razvoj moderne fizike kao na još jedan podsetnik da su neke od najvećih pretpostavki nauke već revidirane. On ne tvrdi da kvantna fizika objašnjava svest, već sugeriše da istorija fizike pokazuje da su naučnici više puta bili primorani da preispitaju prirodu stvarnosti kad se pojave novi dokazi.

Koh tvrdi da „naše razumevanje stvarnosti mora biti ponovo izgrađeno na jednostavnijim temeljima, kompatibilnim i sa ‘objektivnim’ ishodom empirijske nauke i sa ‘subjektivnim’ iskustvom“. Smatra da bi, ako se trenutne pretpostavke o svesti pokažu nepotpunim, sama neuronauka na kraju mogla zahtevati slično bitan konceptualni pomak.

Ove ideje takođe imaju implikacije po veštačku inteligenciju (AI). Ako svest nije prosto proizvod sve složenijeg računanja, put ka svesnim mašinama mogao bi biti komplikovaniji od proste izgradnje sve moćnijih AI sistema.

To ne znači da budući AI sistemi nikad ne bi mogli postati svesni. Pre će biti da Koh tvrdi da se ta debata ne može rešiti prosto tako što će se praviti sve inteligentniji ili računarski sofisticiraniji kompjuteri.

Koh priznaje da analitički idealizam nije utvrđena naučna teorija, već metafizički okvir čija budućnost zavisi od toga da li se te ideje mogu pretočiti u empirijski proverljive hipoteze.

On tvrdi da svest ostaje jedna od najvećih nerešenih misterija nauke i da bi njeno razumevanje moglo zahtevati da istraživači preispitaju dugotrajne pretpostavke o odnosu između uma, mozga i stvarnosti.

(Telegraf Nauka/Science Alert)