Ruski biolog je pre sto godina pokušao da stvori hibrid čoveka i šimpanze

Darvinova teorija evolucije putem prirodne selekcije, objavljena sredinom 19. veka, osporila je verovanje da je sva živa bića stvorio Bog. Mnogi religiozni kritičari smatrali su ideju o zajedničkom evolucionom poreklu ljudi i drugih čovekolikih majmuna bogohulnom, naročito u protestantskim Sjedinjenim Američkim Državama.

Do početka 20. veka, javna debata o evoluciji dostigla je usijanje. Godine 1925, mladi srednjoškolski nastavnik po imenu Džon Tomas Skops je sudski gonjen zbog kršenja zakona u Tenesiju koji je zabranjivao nastavnicima u državnim školama da govore da čovek potiče od nižih oblika života.

Preporučujemo

Usred ove kontroverze, ruski biolog Ilja Ivanov je sredinom 1920-ih krenuo u pokušaj ukrštanja ljudi i šimpanzi. Ivanov je tvrdio da bi uspešno stvaranje „humanzija“ demonstriralo biološki kontinuitet između dve vrste.

Istoričari su izneli nekoliko složenih i često uznemirujućih razloga za Ivanovljev rad. Možda se nadao da će eksperimente iskoristiti kao antireligijsku propagandu za ateistički Sovjetski Savez ili je možda želeo da stvori biološki transformisanog „Novog sovjetskog čoveka“ u okviru utopijskih nastojanja.

Istinska motivacija Ivanova ne može se znati sa sigurnošću, ali se njegov rad upetljao sa idejama o rasnoj hijerarhiji koje su tad bile prisutne u društvu.

Kontroverzni rad je počeo u Francuskoj Gvineji, sad nezavisnoj državi Gvineji, kaže istraživanje Aleksandra Etkinda, istoričara nauke koji trenutno predaje na Centralnoevropskom univerzitetu. Godine 1926, Ivanov je posetio tu zemlju sa svojim sinom kako bi uhvatio nekoliko živih odraslih šimpanzi. Zatim je izvršio inseminaciju ženki šimpanzi ljudskom spermom.

U jednom trenutku je takođe želeo da osemeni lokalne žene spermom majmuna bez njihovog pristanka, pod maskom medicinskih pregleda u lokalnoj bolnici, ali su ga sprečile francuske kolonijalne vlasti.

Nijedan od Ivanovljevih eksperimenata nije uspeo i on se vratio u Sovjetski Savez sa 20 šimpanzi, mada su samo četiri preživele put. Iz „odgajališta“ primata blizu Crnog mora, Ivanov je pokušao da pronađe pet žena koje pristaju na inseminaciju spermom majmuna, uz odobrenje sovjetskih zvaničnika. Do trenutka kad je identifikovao volonterke, ostao je samo jedan majmun — orangutan — i eksperiment nikad nije nastavljen.

Godine 1930, Ivanov je uhapšen i prognan na bazi političkih optužbi koje nisu bile povezane sa njegovim eksperimentima i njegovi pokušaji hibridizacije su prestali.

Ivanovljevi pokušaji stvaranja „humanzija“ su veoma nemoralni, kažu naučnici. „Užasno je to uraditi čoveku kad znate da će verovatno napraviti probleme za potomstvo. Ljudi treba da budu slobodni da imaju decu koju žele, a ne da ih naučnici na to prisiljavaju“.

Hibrid čoveka i šimpanze je teoretski moguć, ali veoma malo verovatan, s obzirom na otprilike 6 miliona godina evolucione divergencije između ovih vrsta.

Da li bi ljudi i šimpanze mogli da stvore potomstvo?

Zašto je hibrid čoveka i šimpanze tako malo verovatan? Vrste su često razdvojene reproduktivnim barijerama koje sprečavaju parenje ili oplodnju. Ako se i pare, različite vrste mogu stvoriti potomstvo koje je neplodno ili nesposobno da preživi. Pas ne može imati mladunce sa mačkom, na primer, niti se slon može ukštati sa mišem.

Međutim, te barijere nisu uvek apsolutne. U divljini, parenje između dve vrste nije toliko retko kao što ljudi veruju, iako se obično dešava između srodnijih životinja. Stručnjaci procenjuju da se otprilike 10 procenata životinjskih vrsta i 25 procenata biljnih vrsta hibridizuje sa barem jednom drugom vrstom.

Hibridizacija je raznolika i ponekad korisna. Mnoge banane su nastale ukrštanjem nekoliko divljih vrsta banana. One imaju tri skupa hromozoma umesto dva, što ih čini veoma neplodnim. U stvari, komercijalne banane ne proizvode razvijeno semenje i uzgajaju se kloniranjem iz izdanaka ili delova biljke.

Životinjski hibridi su ređa pojava, ali su lavovi ukrštani sa tigrovima da bi se stvorili „ligrovi“. Poznato je da su se neandertalci parili sa homo sapijensima pre više desetina hiljada godina, pre nego što su nestali. Danas mnogi živi ljudi nose malu količinu neandertalske DNK.

Hibridizacija je češća nego što mislite

Hibridizacija može biti pogrešno shvaćena, naročito kad postoje naučnici poput Ivanova.

Nije potpuno tačno da različite vrste moraju biti izolovane od drugih i hibridizacija nije nužno neprirodan mehanizam. Zapravo, hibridizacija može pomoći napretku evolucije i adaptacije.

Tačno je da su mnogi hibridi loše prilagođeni. Međutim, ako pogledate njihove genome, pronaći ćete dokaze o uspešnoj hibridizaciji kod mnogih vrsta.

Istraživanje je otkrilo da se otprilike 35 odsto vrsta u rodu šarenih tropskih leptira Heliconius hibridizuje sa drugim leptirima. Ova hibridizacija može stvoriti korisne i štetne adaptacije, kažu naučnici. „To je pomalo kao mutacija. Mutacija je loša, zar ne? Skoro sve mutacije uzrokuju probleme. Međutim, ponekad imate mutaciju koja je korisna i to onda može iskoristiti prirodna selekcija. Hibridizacija je slična, samo što se radi o kombinacijama gena, spajanju više gena i stvaranju nove adaptacije“.

Više od jednog veka nakon što je Ivanov pokušao da ukršta ljude i čovekolike majmune, naučnici još proučavaju kako granice između vrsta mogu postati zamagljene. Ivanov nije stvorio svog „humanzija“, ali ideja hibridizacije između vrsta je sve vreme prisutna u prirodi.

(Telegraf Nauka/Popular Science)