Nemamo „donosioca odluka“ u mozgu: Kognitivni neuronaučnik dovodi u pitanje teorije odlučivanja

Postoji jaz između onoga što mislimo da se dešava kad donosimo neku odluku i onoga što se zaista dešava u mozgu tokom tog procesa, sugeriše Tom Džejms, profesor psiholoških nauka na Univerzitetu Indijane.

U vladajućim naučnim teorijama i zdravorazumskim gledištima, odluke se odavno definišu kao posredna faza između percepcija i postupaka, pri čemu svaka faza ovog linearnog uzročno-posledičnog niza odgovara posebnoj funkciji mozga, od senzorne preko kognitivne do motorne.

Preporučujemo

Naučne metodologije koje proučavaju ovaj proces, naročito kognitivna neuronauka na bazi modela, često i odražavaju i potvrđuju pretpostavku o linearnoj kauzalnoj sekvenci. Naša intuicija to takođe potvrđuje. „Čini se da su naši postupci posledice odluka zasnovanih na željama, verovanjima i namerama“, primećuje Džejms.

Ipak, ovo linearno objašnjenje, često nazivano „sendvič modelom“, nije podesno kad pogledamo kako mozak funkcioniše. Prvo, iako i opažanje i delovanje imaju odgovarajuće senzorne i motorne mehanizme u mozgu, čini se da kognitivna faza donošenja odluka između njih nema odgovarajuće nervne procese.

Umesto posebne funkcije odlučivanja u mozgu koja uzrokuje akcije, kombinacija senzornih, senzomotornih i motornih procesa dovodi do „izbora akcije“, kaže Džejms. To se zasniva na manje linearnoj, a više simultanoj i cirkularnoj interakciji tela, mozga i okruženja — što zahteva promenu naučnih metoda radi prikaza ove dinamike.

To ne znači da odluke ne postoje. „Naravno da postoje. Taj jezik koristimo sve vreme i veoma je koristan za opisivanje ponašanja. Skok je napravljen u tvrdnji da mozak funkcioniše tako što ima procese odlučivanja ili kontrole. Proizvodi ponašanje koje je dobro opisano na taj način. Međutim, nije potreban proces koji to radi da bi tako izgledalo“, kaže Džejms.

Šta se dešava u mozgu kad donosimo odluku?

Da bi razvio svoj argument, Džejms koristi „fizikalistički“ okvir koji su predstavili filozofi poput Danijela Deneta, čineći eksplicitnim principe od kojih, kako veruje, nauka zavisi.

Samo fizički fenomeni, koji uključuju senzorne i motorne procese, mogu izazvati fizičke i nefizičke fenomene. Nefizički fenomeni, kao što su odluke, ne mogu uzrokovati akcije ili druge fizičke fenomene.

Džejms uvodi niz analogija radi objašnjenja. Pozajmljujući Denetovu ideju o sopstvu koje je analogno centru mase ili centru gravitacije, Džejms predlaže da su odluke, poput centra mase — matematičkog koncepta koji po sebi ne može izvršiti fizički uticaj, tj. ne možete pomeriti centar mase objekta bez pomeranja objekta — na sličan način apstraktan, nefizički entitet.

Druga analogija ističe jaz između koncepata koje koristimo za komunikaciju i onoga što bismo mogli opaziti na finijem nivou analize. Na primer, obično govorimo o „univerzitetu“ da generalno objasnimo šta se tamo dešava.

Ta reč je apstraktan entitet koji zamenjuje skup ljudi i zgrada od kojih se univerzitet sastoji. Ipak, ako kažemo da je „univerzitet preduzeo određene radnje tokom protesta u kampusu“, to nam ne daje preciznu sliku dešavanja: administrativni sastanci, telefonski poziv policiji i tako dalje, što bi nam dalo nivo detalja koji bismo želeli da znamo.

Isto je sa odlukama, tvrdi Džejms: „Kao mentalni fenomeni, one su definisane na previše apstraktnom nivou za ciljeve kognitivne neuronauke“. One nam ne omogućavaju da razumemo šta se dešava u mozgu.

Treći primer dovodi argument do njegovog logičnog zaključka. Džejms pronalazi ubedljiv model za ljudsko odlučivanje u robotu izgrađenom od nekoliko jednostavnih, senzornih, motornih i senzomotornih elemenata. Robot ispoljava ponašanje „praćenja zida“ koje izgleda namerno, kao da odražava ciljeve i strategije, uprkos odsustvu takvih sposobnosti.

„U robota nisu ugrađene odluke“, objašnjava Džejms. „On samo opaža svoje okruženje i kreće se u skladu s tim. U zavisnosti od okruženja, praćenje zida se ispostavlja kao dobra stvar. Izgleda namerno. Izgleda strateški. Izgleda kao da robot donosi odluke. Međutim, ne donosi ih. To znamo zato što u njega nisu ugrađeni sistemi koji bi to radili“.

Ako robot, koji nema sposobnost da donosi odluke ili razvija strategije, ipak ostavlja utisak odlučivanja, zar nije moguće da i mi radimo isto? To je „štedljivije“ objašnjenje od onog koje se oslanja na ono što Džejms naziva „višim, centralnim kontrolorom koji nadgleda i reguliše senzorne i motorne procese“.

Ideja o „višem, centralnom kontroloru“ može dovesti do paradoksalnog rasuđivanja, što filozofi primećuju još od vremena Dekarta. „Objašnjenje da mozak funkcioniše pomoću centralnog kontrolora sugeriše da niste shvatili kako mozak radi, pošto ste samo smestili osobu unutar vašeg mozga“, kaže Džejms.

„Denet je ovu ideju nazvao Kartezijanskim teatrom. Ta osoba u vašem mozgu morala bi da ima još jednu osobu u svom mozgu, koja bi morala da ima osobu u svom mozgu i tako dalje u beskonačnoj regresiji. Tako problem nikad nije rešen, samo je prenet dalje“.

Eksperimentalni put napred

Džejmsov argument se završava sa nekim uzbudljivim, ali i zastrašujućim izazovima u pogledu eksperimentalnih metoda potrebnih da se razmrsi manje linearna, a više simultana ili cirkularna interakcija između mozga, tela i okruženja, koja čini ono što nazivamo donošenjem odluka.

On počinje da se bavi tim problemima u sopstvenoj laboratoriji oslanjajući se na teorije otelovljene kognicije i ekološke psihologije. To vidi kao put napred da bi kognitivna neuronauka bolje razumela mehanizme u osnovi odlučivanja i možda mnogih drugih kognitivnih i mentalnih fenomena.

(Telegraf Nauka/MedicalXpress)