Lakše je pronaći vanzemaljce u paralelnom univerzumu nego u našem sopstvenom

Novi model baziran na čuvenoj Drejkovoj jednačini potrage za vanzemaljcima sugeriše da bi neki paraleni univerzumi u hipotetičkom „multiverzumu“ mogli imati veće šanse da sadrže vantemaljski život nego naš univerzum.

Naučnici su došli do još jednog potencijalnog objašnjenja zašto nikad nismo pronašli znake vanzemaljskog života u svemiru: možda živimo u pogrešnom univerzumu.

Novi teorijski model zasnovan na čuvenoj Drejkovoj jednačini sugeriše da je veća verovatnoća da se vanzemaljski život pojavi u određenim paralelnim univerzumima koji potencijalno postoje pored našeg u beskonačnom multiverzumu. Ako je tako, to znači da mi ne živimo u „optimalnom univerzumu“ za detekciju vanzemaljskih civilizacija.

Preporučujemo

Drejkova jednačina je teorijska formula američkog astrofizičara Frenka Drejka iz 1961. u cilju prevazilaženja dihotomije između velike verovatnoće postojanja vanzemaljske inteligencije i činjenice da nemamo nikakve dokaze o tome – problem poznat kao Fermijev paradoks.

Drejkova jednačina procenjuje šanse za detekciju vanzemaljskog života u Mlečnom putu. Prvenstveno zavisi od broja zvezda u našoj galaksiji, pošto bi vanzemaljcima verovatno bila potrebna zvezda radi nastanka egzoplanete koju bi zvali domom i obezbeđivanja energije potrebne za njihovu pojavu i evoluciju, uprkos nekim suprotnim teorijama.

Međutim, istraživači su u novoj studiji ovu ideju primenili na multiverzumske razmere računajući kako bi razlike u gustini tamne energije – tajanstvene sile koja pokreće širenje univerzuma – mogle uticati na to koliko zvezda se može formirati u različitim paralelnim univerzumima.

Model je pokazao da bi optimalna gustina tamne energije u univerzumu omogućila da se do 27% netamne materije pretvori u zvezde. Međutim, u našem univerzumu, deo takve materije koji se pretvara u zvezde iznosi 23%, što znači da ima manje zvezda i stoga manje mesta za pojavu vanzemaljaca.

Novi nalazi su potpuno hipotetički i pretpostavljaju da multiverzum postoji, što je daleko od dokazanog. Ipak, biće zanimljivo primeniti ovaj model za ispitivanje nastanka života širom različitih univerzuma i saznati da li neka fundamentalna pitanja koja postavljamo o našem univerzumu treba reinterpretirati.

Tamna energija je trenutno nespoznatljiva supstanca ili sila koja deluje protiv gravitacije, izazivajući širenje prostor-vremena, a ne njegovo urušavanje. Astronomi misle da tamna energija postoji zato što se širenje univerzuma ubrzava, ali nemaju jasnu ideju šta je to.

Količina ove misteriozne energije u različitim paralelnim univerumima uticala bi na formiranje zvezda u njima delujući na brzinu njihovog kosmičkog širenja. Ako neki univerzum ima manje tamne energije nego naš, mogao bi se širiti sporije, što bi umanjilo formiranje zvezda omogućavajući gracitaciji da uruši strukture velikih razmera, kao što su zvezdana jata, galaksije ili galaktička superjata.

Međutim, ako neki univerzum ima više tamne energije nego naš, to bi moglo povećati formiranje zvezda rasejavajući materiju šire i omogućavajući oblikovanje više velikih struktura za formiranje zvezda.

Ipak, previše tamne energije uzrokovalo bi toliko brzo širenje univerzuma da bi smanjilo formiranje zvezda rasejavajući materiju previše široko. Stoga je novi model izačunao optimalnu gustinu tamne energije koja bi maksimizirala stopu formiranja zvezda – koja je malo veća od gustine u našem univerzumu. To znači da inteligentna bića u drugim univerzumima možda imaju više šansi da pronađu jedni druge nego što mi imamo u potrazi za vanzemaljcima u našem univerzumu.

Istraživači takođe smatraju da bi širom multiverzuma optimalna gustina tamne energije bila uobičajenija nego druge moguće konfiguracije te misteriozne sile, kao što je gustina tamne energije našeg univerzuma.

(Telegraf Nauka/Live Science)