Naučnici kažu da je putovanje kroz vreme moguće – i da su ljudi to već učinili

Od Velsovog „Vremeplova“ do Nolanovog filma „Međuzvezdani“, mogućnost putovanja kroz vreme fascinira ljude vekovima. Međutim, iako zvuči kao čista naučna fantastika, fizičari sad veruju da je putovanje kroz vreme zaista moguće.

U stvari, naučnici kažu da su ljudi to već uradili. Ipak, pre nego što počnete da planirate put u antički Rim, stručnjaci upozoravaju da pravo putovanje kroz vreme nije nimalo slično onome što može da se vidi u filmovima.

Preporučujemo

Možda izgleda očigledno, ali ovde na Zemlji, svi se krećemo kroz vreme brzinom od jedne sekunde u sekundi.

Međutim, zahvaljujući Ajnštajnovoj teoriji opšte relativnosti, moguće je putovati kroz vreme brže. Što brže neko može da se kreće – brže može da putuje napred kroz vreme, prolazeći kroz vekove za samo nekoliko minuta dok se približava brzini svetlosti.

Iako je ovaj efekat gotovo neprimetan pri manjim brzinama, astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici (MSS) su „putnici kroz vreme“ koji skaču napred u budućnost.

U filmovima kao što je „Terminator“, putovanje kroz vreme obično uključuje ulazak u neku mašinu i odlazak u potpuno drugačije vreme i mesto u prošlosti ili budućnosti.

Međutim, stvarno putovanje kroz vreme nije skakanje iz jedne na drugu tačku vremenske linije. NASA kaže da putovanje kroz vreme predstavlja putovanje brže od jedne sekunde u sekundi. Iako ovo zvuči nemoguće, svemirska agencija tvrdi da je zapravo moguće.

U stvari, svi se krećemo napred u vremenu različitim brzinama, zavisno od toga gde smo i koliko brzo se krećemo. To znači da su putnici kroz vreme svuda oko nas svakog dana, a možda ste i vi neki od njih.

Kako se može putovati napred kroz vreme?

Godine 1915, Albert Ajnštajn je predstavio svoju teoriju opšte relativnosti Pruskoj akademiji nauka u Berlinu i dokazao da je putovanje kroz vreme moguće.

Ajnštajnovo veliko otkriće bilo je da je prostor-vreme „relativno“. Brzina svetlosti postavlja univerzumu apsolutnu granicu brzine. To znači da svetlost mora uvek da se kreće istom brzinom, bez obzira na mesto odakle se meri ili koliko brzo se krećete dok merite.

Vreme i prostor moraju da budu fleksibilni, tako da ništa nikad ne prekorači granicu brzine univerzuma. Dakle, što ste bliže brzini svetlosti – vreme se sporije kreće za vas.

Godine 1905, Albert Ajnštajn je utvrdio da su zakoni fizike isti za sve posmatrače čija brzina se ne povećava i da je brzina svetlosti u vakuumu nezavisna od kretanja svih posmatrača – što je poznato kao teorija specijalne relativnosti.

Ovaj revolucionarni rad je dao novi okvir za čitavu fiziku i predložio nove koncepte prostora i vremena. Ajnštajn je 10 godina pokušavao da uključi ubrzanje u tu teoriju, objavljujući konačno teoriju opšte relativnosti 1915.

Ona tvrdi da masivni objekti izazivaju distorziju u prostor-vremenu, što se doživljava kao gravitacija. Na najprostiji način, to se može shvatiti kao ogromna gumena površina sa kuglom u centru. Kao što kugla deformiše površinu, tako planeta savija strukturu prostor-vremena, proizvodeći silu koju doživljavamo kao gravitaciju.

Svaki objekat koji se približi tom telu pada ka njemu zbog tog efekta. Ako se dva masivna tela spoje, predvideo je Ajnštajn, to će proizvesti toliko ogromno podrhtavanje u prostor-vremenu da bi trebalo da bude primetno na Zemlji.

U delu filma „Međuzvezdani“ kad posada poseti planetu koja je dospela u gravitacioni dohvat ogromne crne rupe, taj događaj je izazvao vrlo veliko usporavanje vremena. Članovi posade na planeti skoro da nisu ostarili, dok su oni na svemirskom brodu bili decenijama stariji po povratku onih sa planete.

Koliko god to zvučalo bizarno, Ajnštajnove teorije pokazuju da je ova vrsta putovanja kroz vreme ne samo moguća, već i krajnje uobičajena. Ajnštajn nam kaže da brzina kojom vreme prolazi u našem okruženju varira sa našom brzinom. U suštini, što brže putujete – sporije doživljavate vreme. Dakle, ako ste u avionu ili vozu, doživljavaćete vreme sporije nego oni koji stoje nepokretno, i eksperimenti su pokazali da je to istina.

Albert Ajnštajn. Foto: Pixabay

Godine 1971, dva naučnika, Džozef Hafele i Ričard Kiting, naumila su da dokažu Ajnštajnovu teoriju proizvodeći dilataciju vremena na Zemlji. Dva ultraprecizna atomska sata stavili su u avione sposobne da obiđu planetu odjednom. Jedan sat je poslat na istok, a drugi na zapad, i onda su upoređeni sa trećim satom koji je ostavljen na tlu u stanju mirovanja.

Sat koji se kreće na istok sa Zemljinom rotacijom treba da se kreće brže nego sat na tlu i zabeleži manji protok vremena. Istovremeno, sat koji leti na zapad, nasuprot Zemljinoj rotaciji, treba da se kreće sporije nego sat na tlu i zabeleži veći protok vremena.

Baš kao što je opšta relativnost predvidela, kad su satovi sleteli, naučnici su videli da je sat upućen na istok izgubio 59 nanosekundi, dok je sat upućen na zapad dobio 237 nanosekundi.

Prema ovoj teoriji, svako ko provede mnogo vremena krećući se velikom brzinom je putnik kroz vreme.

Astronauti na MSS putuju oko Zemlje brzinama blizu 28.100 kilometara na čas, dovoljno brzo da dožive neznatno putovanje kroz vreme. Na primer, astronaut NASA Skot Keli je proveo 520 dana na stanici i zato je stario malo sporije od svog identičnog blizanca Marka Kelija, koji je ostao na Zemlji.

„Dakle, nekad sam bio samo šest minuta stariji, a sad sam stariji šest minuta i pet milisekundi“, izjavio je Mark na konferenciji o MSS 2016.

Iako su ovi efekti skoro neprimetni, dovoljno su prisutni da naprave tehničke probleme za precizne sisteme poput GPS satelita. Pošto se sateliti kreću u orbiti brzinom od oko 14.000 km/h, konstantno klize napred kroz vreme i njihovi satovi moraju da uračunaju tu razliku.

Ako se GPS sateliti ne bi prilagođavali s obzirom na putovanje kroz vreme, ne bi mogli da izračunaju sopstvenu poziciju i bili bi beskorisni za preciznu navigaciju.

Može li se putovati nazad kroz vreme?

Dok je putovanje napred kroz vreme prirodna posledica fizike, putovanje u prošlost je drugačija priča – mnogo je komplikovanije.

Međutim, iako je putovanje nazad kroz vreme verovatno nemoguće u praksi, mala teorijska mogućnost postoji. Za takvo putovanje je neophodno savijanje vremena i prostora.

Profesor Piter Votson, teorijski fizičar sa kanadskog Univerziteta Karlton kaže: „Prostor-vreme možete saviti pomoću mase: zapravo, to je gravitacija u Ajnštajnovoj formulaciji. U principu, prostor-vreme možemo toliko saviti da ima rupu u sebi“.

Dobijena struktura bi predstavljala takozvanu crvotočinu, ili tunel kroz prostor-vreme. Nažalost, održavanje stabilnosti crvotočine dovoljno dugo za prolazak kroz nju zahteva „negativnu masu“, što je samo teorijska mogućnost.

Osim toga, čak i ako bismo mogli upotrebiti crvotočinu ili drugu strukturu za stvaranje neke „zatvorene vremenske petlje“ nikad je ne biste mogli upotrebiti da putujete nimalo dalje nazad od dana kad je stvorena.

Dakle, iako bi putovanje nazad kroz vreme moglo biti teorijski moguće, putovanje u prošlost da biste sreli svoje roditelje kao Marti Mekflaj u „Povratku u budućnost“ nije izvodljivo.

(Telegraf Nauka/Daily Mail)