U dubini Svemira pronađen moćni zagonetni objekat: "Ovo ne liči ni na šta što nam je poznato"

Zagonetan i izuzetno moćan misteriozni objekat, otkriven u obližnjoj galaksiji i do sada vidljiv samo u milimetarskim radio-talasima, mogao bi biti potpuno nova astrofizička pojava, drugačija od svega što su astronomi do sada videli, piše Space.com.

Objekat je nazvan „Punktum” (od latinskog pūnctum - „tačka” ili „mrlja”) od strane tima astronoma koji predvodi Jelena Šablovinska iz Instituta za astrofizičke studije pri Univerzitetu Dijego Portales u Čileu. Ona ga je otkrila pomoću ALMA teleskopa (Atacama Large Millimeter/submillimeter Array).

Preporučujemo

„Izvan domena supermasivnih crnih rupa, Punktum je zaista moćan”, rekla je Šablovinska za Space.com.

Astronomi još ne znaju šta je on zapravo - jedino je jasno da je kompaktan, da ima iznenađujuće uređen magnetski spektar i da u svom središtu zrači ogromne količine energije.

„Kada ga stavite u kontekst, Punktum je zapanjujuće sjajan - od 10.000 do 100.000 puta svetliji od tipičnih magnetara, oko 100 puta sjajniji od mikrokvazara i 10 do 100 puta sjajniji od gotovo svake poznate supernove, pri čemu ga u našoj galaksiji među izvorima povezanim sa zvezdama nadmašuje samo Rakova maglina”, navodi Šablovinska.

Punktum se nalazi u aktivnoj galaksiji NGC 4945, relativno bliskoj Mlečnom putu, udaljenoj 11 miliona svetlosnih godina - tik izvan granica Lokalnog jata galaksija. Ipak, uprkos toj blizini, ne može se videti u optičkom ili X-zračenju, već samo u milimetarskim radio-talasima, što dodatno produbljuje misteriju. Svemirski teleskop Džejms Veb (JWST) još uvek ga nije posmatrao u bliskom i srednjem infracrvenom spektru.

Šta bi Punktum mogao biti?

Njegov sjaj ostao je nepromenjen tokom nekoliko posmatranja u 2023. godini, što znači da nije reč o bljesku ili nekoj prolaznoj pojavi. Milimetarsko zračenje obično potiče od hladnih objekata poput mladih protoplanetarnih diskova i međuzvezdanih molekularnih oblaka. Međutim, vrlo energični fenomeni poput kvazara i pulsara mogu proizvoditi radio-talase putem sinkrotronskog zračenja, gde naelektrisane čestice, koje se kreću gotovo brzinom svetlosti, spiralno kruže oko linija magnetskog polja i pri tome emituju radio-talase.

Na osnovu snažne polarizacije milimetarskog svetla Punktuma, jasno je da on mora imati veoma uređeno magnetsko polje. Zato Šablovinska smatra da je zračenje Punktuma sinkrotronske prirode. Objekti sa snažnom polarizacijom obično su kompaktni, jer veći objekti imaju „neuredna” magnetska polja koja poništavaju polarizaciju.

Moguće je da sinkrotronsko zračenje potiče od magneta­ra - izuzetno magnetizovanog pulsara. Ipak, i magnetari i obični pulsari su mnogo slabiji u milimetarskom spektru od Punktuma. Ostaci supernova, poput Rakove magline (ostatak eksplozije zvezde iz 1054. godine), takođe su sjajni u milimetarskim talasima, ali su veoma veliki - Rakova maglina, na primer, prostire se oko 11 svetlosnih godina - dok je Punktum očigledno mali i kompaktan objekat.

„Trenutno, Punktum zaista stoji izdvojen - ne uklapa se udobno ni u jednu poznatu kategoriju”, rekla je Šablovinska. „Iskreno, ništa slično ovome nije se pojavilo ni u jednom prethodnom milimetarskom istraživanju, uglavnom zato što do nedavno nismo imali ništa toliko osetljivo i visoke rezolucije kao ALMA.”

Postoji mogućnost da je Punktum samo ekstreman primer nekog poznatog objekta - možda magnetara u neobičnom okruženju ili ostatka supernove koja interaguje sa gustom materijom. Za sada su to samo pretpostavke bez dokaza. Takođe je moguće da je Punktum prvi primer potpuno nove vrste astrofizičkog objekta koji smo uočili tek zahvaljujući ALMA teleskopu.

Šta donose dalja posmatranja?

Punktum je 100 puta slabiji od aktivnog jezgra NGC 4945 koje energiju dobija od supermasivne crne rupe koja usisava materiju. Verovatno uopšte ne bi bio primećen u ALMA podacima da nije imao izuzetno snažnu polarizaciju.

Dalja posmatranja ALMA teleskopom pomoći će u razjašnjavanju prirode ovog objekta. Prva posmatranja Puntuma zapravo su bila usmerena na svetlo aktivno jezgro NGC 4945, a njegovo otkriće desilo se slučajno. Buduća ciljana posmatranja Punktuma mogla bi pružiti podatke sa mnogo manje šuma, bez rizika od preeksponiranja jezgra galaksije, i obuhvatiti različite frekvencije.

Najveća pomoć mogla bi doći od teleskopa JWST. Ako uspe da uoči infracrveni ekvivalent, njegova visoka rezolucija mogla bi pomoći da se otkrije priroda Punktuma.

„Oštra rezolucija JWST-a i širok spektar talasnih dužina mogli bi otkriti da li je zračenje Punktuma čisto sinkrotronsko ili uključuje prašinu ili emisijske linije”, kaže Šablovinska.

Za sada je sve na nivou nagađanja, a jedino što je sigurno jeste da astronomi imaju pred sobom pravu misteriju koja ih je, bar zasad, ostavila zbunjenima.

„U svakom slučaju”, zaključuje Šablovinska, „Punktum nam pokazuje da na milimetarskom nebu još ima mnogo toga da se otkrije.”

Naučni rad o otkriću Punktuma prihvaćen je za objavljivanje u časopisu Astronomy & Astrophysics, a pretpristupna verzija dostupna je na astro.ph.

(Telegraf Nauka/Space.com)