Ovaj pohod promenio je istoriju Ostrva: Na današnji dan dogodila se jedna od najvažnijih bitaka

Vikinško doba, period kada su avanturisti iz nordijskih zemalja išli u pljačkaške i osvajačke pohode po Evropi i svetu, završeno je, smatra se, 25. septembra 1066. godine kada je engleski kralj Harold II porazio vikinške norveške snage pod vođstvom Haralda III.

Međutim, te iste godine, ni punih mesec dana kasnije, dogodila se još jedna bitka koja je odredila sudbinu Engleske, a ovog puta napadač je bio Viljem I Osvajač (ili Vilijam I Osvajač), normandijski vojvoda i potomak vikinškog doseljenika u Normandiju Rola.

Preporučujemo

Na današnji dan, 14. oktobar 1066. Viljem i njegove trupe sukobile su se sa Haroldom II i promenile sudbinu Ostrva.

„Majka kralja Edvarda Ispovednika bila je sestra normandijskog vojvode Rišarda II, te je Edvard za vreme Knutove vladavine živeo na normandijskom dvoru. (…) Kako Edvard nije imao dece, Godvin je sanjao o danu kada bi on ili jedan od njegovih sinova mogao biti izabran za kralja. Postojao je, međutim, još jedan čovek sa ambicijom. Viljem, vojvoda Normandije, smatrao je da je on logičan naslednik svog bezdetnog rođaka. Godine 1051. Viljem je uočio priliku da se, koristeći otvoreni sukob između Godvina i Edvardovih normanskih prijatelja, primakne svom cilju. Grofa Bulonja i njegove pratioce napalo je u Doveru stanovništvo ovog grada. Pošto je Dover bio deo Veseksa, Edvard je naložio Godvinu da kazni svoje ljude. Kako je erl u suštini odobravao ovaj postupak, on je nalog odbio. Godvin i njegovi sinovi su zbog ovoga prognani. Najsposobniji od Godvinovih sinova, Harold, ploveći iz Engleske, nasukao se na obalu Normandije, gde ga je zarobio vazal vojvode Viljema. Kao naknadu za svoje oslobođenje, Harold je položio zakletvu da će pomoći Viljemu, da posle Edvardove smrti, postane kralj Engleske. On bi u tom slučaju bio prvi čovek kraljevstva i oženio bi se Viljemovom sestrom“, napisao je Sidni Peinter u Istoriji srednjeg veka 284-1500. i dodao:

„Kralj Edvard i Godvinov dom su se uskoro izmirili, tako da je Harold, posle očeve smrti postao erl Veseksa. Kada je Edvard 1066. godine umro, vitan je Harolda izabrao za kralja. Međutim, vojvoda Viljem nije imao nameru da se odrekne svojih nadanja. Smesta je poslao glasnike papi optužujući Harolda da je pogazio zakletvu. Uzeo ili ne ove optužbe za ozbiljno, papa je imao dobre razloge da podrži Viljema. Papstvo je nastojalo da sjedini crkvu pod svojom upravom i sprovede ujednačene zakone i obrede. Viljem se uglavnom pokazao kao vladar koji je u ovome sarađivao. Engleska crkva je bila pod slabim rimskim uticajem. Njome je striktno upravljao kralj i ona je imala svoje osobene običaje kakav je dozvoljavanje svešteničkih brakova. Zato je papa blagoslovio Viljemovu nameru da sprovede svoje pretenzije na presto. Vojvoda je pozvao svoje vazale da ga slede u Englesku, ali je tu naišao na prepreku. Sa nekoliko izuzetaka, normanski feudalci su odbili da pođu, braneći se činjenicom da ne duguju vojnu službu za pohode preko mora. Viljem je nakon toga uputio opšti poziv pustolovima koji su se nadali da će steći plen i feude. Ovo je bilo krajnje uspešno. Pod njegovu zastavu svrstali su se ljudi iz Flandrije, Bretanje, Mena, Anžua i Poatua. Vojsci se, takođe, pridružilo nekoliko velikih normanskih feudalaca, koji su bili Viljemovi bliski lični prijatelji, kao i mnoštvo mlađih sinova plemenitih normanskih kuća. Pošto je sakupljena velika flota, Viljemu i njegovim snagama ostalo je samo da sačekaju povoljne vetrove za invaziju. (…)

Harold je, da bi sačekao Viljema u blizini obale, sabrao vojsku sastavljenu od neposrednih podložnika svoga doma – telohranitelja od zanata, i najboljih ratnika iz Veseksa. Međutim, iznenada je doznao da su se Tostig i norveški kralj Harald iskrcali na severu i porazili Edvina i Mokara. Harold je požurio na sever, uništio njihovu vojsku kod Stanford Bridža u Linkolnšajru i okrenuo se još jednom ka jugu.U međuvremenu se Viljem iskrcao. Haroldova izmoždena vojska se 14. oktobra 1066. godine, pojačana na brzinu sakupljenom vojskom iz Veseksa i Istočne Anglije, susrela sa Viljemovim snagama u blizini Hejstingsa. Ono što se dogodilo daleko je od izvesnog. Neizvežbani kontingenti narodne vojske su brzo popustili, ali normanska konjica nije mogla da potisne kraljevske telohranitelje i ostale ratnike od zanata koji su na uzvišici bili postrojeni u zbijenom kopljaničkom redu. Na neki način, možda lažnim povlačenjem, Viljem je naveo Saksonce da razbiju svoje redove. Tada su se njegovi teško naoružani vitezovi zarili u pukotine i posekli saksonsku pešadiju. Harold i njegova braća su izginuli zajedno sa svojim ljudima. Vojvoda Viljem je ovom bitkom zadobio Englesku u svakom pogledu. I mada je bilo potrebno da prođe nekih pet godina pre nego što su poslednji tvrdoglavi saksonski buntovnici bili izvučeni iz svojih pribežišta u močvarama, položaj novog kralja nikada nije bio ozbiljno ugrožen.Osvajanje Engleske je bilo srećan usud. Da Harold nije bio pozvan na sever da se sučeli sa norveškom vojskom i da je bio u stanju da se sa svežim snagama suprotstavi iskrcavanju vojvode Viljema, mogao je lako da bude uspešan. Da nije istrajavao na zametanju bitke kod Hejstingsa već da se povukao u središnje delove zemlje da sačeka odmorne snage iz Nortambrije pod Edvinom i Merkarom, imao bi odlične izglede na pobedu. I da je odbio bitku i jednostavno uvlačio Viljemu vojsku sve dublje u Englesku, njegova konačna pobeda bi bila gotovo izvesna.“

U Engleskoj je trenutno u toku veoma popularna izložba na kojoj se prikazuje Tapiserija iz Bajea, platno na kome se prikazuju događaji iz bitke kod Hejstingsa. Tapiserija se čuva u Bajeu i ovo je prvi put posle skoro hiljadu godina da je na Ostrvu.

(Telegraf Nauka)