Jedan potpis u Beogradu promenio granice Balkana: Ono što se dogodilo 18. septembra odredilo je sudbinu Srbije

Foto: akg-images / akg-images / Profimedia

Mnogi ljudi veruju da su centralni delovi današnje Srbije bili pod vlašću Osmanskog carstva od pada Smedereva 1459, pa sve do Srpske revolucije u 19. veku. Međutim, tokom jednog perioda u 18. veku, Habzbuška monarhija preuzela je vlast nad delovima današnje centralne Srbije, koja je postala pokrajina nazvana Kraljevina Srbija.

Preporučujemo

Na današnji dan, 18. septembar, 1739. godine potpisan je Beogradski mir kojim je ta Kraljevina Srbija nestala i postala Beogradski pašaluk, a mapa Balkana je promenjena s granicom na Savi i Dunavu.

Beogradski mir potpisan između Osmanskog carstva s jedne i Habzburške monarhije s druge strane predstavljao je kraj četvorogodišnjeg rata u kojem se Austrija pridružila Rusiji u borbi protiv Osmanskog carstva.

„Razdražena čestim uznemiravanjima Tatara sa područja južne Rusije, naročito za vreme svoga rata sa Persijom, petrogradska vlada je naredila da se napadne i zauzme Azov, što je 1736. god. dovelo do rata s Turcima. Austrija, kao saveznik Rusije, pokušala je da posreduje, ali kad je videla da Rusi neće lako da popuste i da imaju većih planova na Balkanu, uplašila se za svoj položaj, pa se rešila da i sama uđe u rat s Turcima, iako se tada još nije bila konačno izmirila s Francuskom. U rat je ušla pod vrlo nepovoljnim uslovima. Njeni istoričari tvrde da je vojna snaga carevine bila u očiglednom opadanju i da se to jasno videlo u borbama na zapadu, gde ni prisustvo Evgena Savojskog nije moglo da donese njihovim borcima više sreće. Posle Evgenove smrti, u proleće 1735, Carevina nije imala nijedno vojno lice od većeg značaja. U samoj zemlji beše mnogo nezadovoljstva. Među Srbima naročito, i to i u Ugarskoj i Hrvatskoj, kao i u Srbiji. Ako oni i nisu dizali formalnog ustanka negodovanje je bilo duboko i skoro u svima krugovima. S čisto vojničkog gledišta Austrija je pogrešila što nije pribrala vojsku na jedno glavno ratište, nego je udarala u tri pravca, a i u ta tri pravca sa više devijacija“, napisao je Vladimir Ćorović u Istoriji Srba i dodao:

„Odmah, prve godine rata, u leto 1737, ljuto je nastradala austrijska vojska pod Banjom Lukom. Ima vesti, da je tom porazu znatno doprineo jedan Srbin, koji je upućivao Turke kako da rade. Da je srpskog neraspoloženja bilo svedoči jasno jedan savremeni zapis iz manastira Orahovice, a uza nj manje-više jasno i nekoliko drugih. Pa, ipak, veći deo Srba rešio se i ovog puta da bude na austrijskoj strani. Uzroci su jasni. Ovog puta bile su u ratu protiv Turske i Rusija i Austrija i Srbi su smatrali za svoju dužnost da se nađu zajedno s njima. U toliko pre što je za njih izgledalo sigurno, da bi udružene te dve sile mogle učiniti kraj turskoj vlasti. Sem toga, turska centralna vlast bila je mnogo oslabila i nije imala ni snage ni volje da obuzda samovolju pojedinaca.“

Odlučni poraz austrijske vojske u Srbiji, naglasio je Ćorović, dogodio se 12. (23.) jula 1739. kod Grocke.

„Bilo je mrtvih i ranjenih 10 generala, a poginulih vojnika bilo je preko 5.000. Poraz je, prirodno, obeshrabrio sve ljude. Austrijanci su, bez nade da bi skoro mogli popraviti položaj, počeli ubrzo pregovore o miru. Napustili su Beograd, u kom je 7. (18.) septembra potpisan ugovor o miru. Austrijanci su vratili Turcima sve posede preko Save i Dunava, koji postaju i ostaju dugo vremena granične reke između dva carstva. Beogradska utvrđenja bila su porušena. Tom prilikom je prebeglo na austrisku stranu nešto naroda iz severne Srbije, kao i ono ljudi što se sa patriarhom povlačilo sa juga na sever. Koliko je bio broj tih novih izbeglica ne može se danas pouzdano utvrditi, samo je sigurno da ih nije bilo onoliko koliko prilikom seobe patriarha Arsenija III. Sa Srbima je ovog puta bilo i nešto katoličkih Arnauta, koji su se borili pretežno pod srpskom komandom. Jedan njihov deo otišao je u čuvene i ozloglašene Trenkove pandure, a drugi se naselio na imanjima barona Pejačevića u Hrtkovcima i Nikincima“, napisao je Ćorović.

„Beogradskim mirom 1739. godine Tursko carstvo je svojim severnim granicama ponovo izbilo na Savu i Dunav. Time je između Austrije i Turske uspostavljena ravnoteža koja, zatim, pedeset godina nije narušena. Uspeh koji je Porta postigla u proteklom ratu, vođenom istovremeno protiv dveju evropskih sila, prevazilazio je ne samo njene stvarne mogućnosti nego i sva njena očekivanja. Turska je, na istoku, ratovala protiv Persije (1743-1746), ali je, na zapadu, vodila miroljubivu politiku i prema Austriji i prema Mletačkoj republici. Ona nije iskoristila ni težak položaj u kome se Austrija, neposredno nakon sklapanja Beogradskog mirovnog ugovora, našla u ratu za svoje nasleđe (1740-1748). Dolazak Marije Terezije na habzburški presto Porta je, za razliku od hrišćanskih vlada, prihvatila bez ikakvog osporavanja. Jedino je početkom 1741. izvela vojsku na severnu granicu i prinudila Austriju da s više dobre volje pristane na postizanje sporazuma o razgraničenju na Savi i Dunavu“, piše u Istoriji srpskog naroda.

(Telegraf Nauka)