Analiza gena srušila jedan od najčuvenijih mitova: Ovo je istina o broju potomaka Džingis-kana

Džingis-kan je najveći osvajač u istoriji i tvorac Mongolskog carstva, koje se u jednom trenutku prostiralo od Balkana i centralne Evrope do Tihog okeana. Zbog toga i ne čudi što je poslednjih decenija popularan i veoma raširen mit da čak 16 miliona muškaraca na svetu vodi poreklo od mongolskog vođe. Međutim, najnovija istraživanja pokazuju da nije baš tako.

U kazahstanskoj tradiciji tvrdi se da telo Jočija, najstarijeg sina slavnog mongolskog vođe Džingis-kana, počiva u mauzoleju u Ulitau. Kada su arheolozi nedavno proučavali telo iz tog srednjovekovnog mauzoleja, nisu pronašli Jočija, ali jesu novu genetsku lozu koju je možda preneo sam Džingis-kan (1162-1227), piše Live Science.

Preporučujemo

Slavni osvajač, rođen kao Temudžin u planinama Henti u severoistočnoj Mongoliji, osnovao je najveću kopnenu imperiju u istoriji – Mongolsko carstvo. Džingis-kan i njegova žena Borte imali su četiri sina i pet ćerki. Njihov najstariji sin, Joči, rođen je oko 1182. godine, a umro je oko 1227. godine, neposredno pre Džingis-kanove smrti. Severozapadni deo Mongolskog carstva kojim je vladao Јoči (negde transkribovan i kao Joši, Žoši ili Juši) kasnije je postao poznat pod imenom Zlatna horda.

- Zlatnom hordom su vladali najstariji sin Džingis-kana i njegovi potomci tokom mnogo generacija. I do sada nisu dobijeni nikakvi podaci o drevnoj DNK ovih pojedinaca - izjavio je za Live Science Ajken Askapuli, biološki antropolog sa Univerziteta Viskonsin-Medison.

Kako bi pokušali da otkriju DNK Džingis-kanovih najbližih rođaka, Askapuli i njegove kolege istražili su tvrdnje iz folklora da je Joči, koji je umro nakon pada s konja u Ulitauu, sahranjen u istoimenom mauzoleju, koji je izgrađen najmanje 70 godina nakon njegove smrti. Svoje nalaze objavili su u žurnalu Proceedings of the National Academy of Sciences.

Za potrebe studije, istraživači su otišli u region Ulitau i analizirali muške skelete iz tri srednjovekovna mauzoleja koji navodno pripadaju Jočiju i drugim muškarcima iz elite Zlatne horde. Tim je ispitao DNK ovih pojedinaca kako bi analizirao podatke o njihovom Y hromozomu, koji se prenosi sa oca na sina.

Dva muška skeleta su datirana pomoću radioaktivnog ugljenika u period između 1286. i 1398. godine, što ih čini malo verovatnim kandidatima za decu Džingis-kana. Ali, analiza DNK koju su istraživači sproveli otkrila je da ta dva muškarca dele očevu lozu, koju takođe deli i čovek čiji su ostaci datirani u 18. vek, a za koju se veruje da je povezana sa Džingis-kanom.

Jedan od problema sa potvrđivanjem ove povezanosti, međutim, jeste taj što skelet Džingis-kana nikada nije pronađen i niko ne zna gde je sahranjen.

- Niko ne zna tačno kako bi izgledala njegova Y DNK. Ne samo njegova, već ni njegovih sinova, unuka, niti neposrednih rođaka - niko od njih nije poznat. Dakle, ovo je pokušaj da se odgovori na to pitanje - rekao je Askapuli.

Prethodna studija objavljena u American Journal of Human Genetics 2003. godine pokazala je da je neobična loza Y hromozoma koja je nastala u Mongoliji pre hiljadu godina, nazvana C3*, danas uobičajena kod ljudi koji žive širom nekadašnjeg Mongolskog carstva. Ti istraživači su zaključili da su lozu verovatno nosili muški potomci Džingis-kana i da bi 0,5% današnje muške populacije na svetu, odnosno jedan od 200 muškaraca ili 16 miliona njih, mogli biti potomci slavnog ratnika.

U novoj analizi, Askapuli i kolege su otkrili da su tri muškarca sahranjena u mauzolejima Zlatne horde svi u srodstvu po muškoj liniji i da dele bliskog pretka u lozi C3*.

- Haplotip Y hromozoma koji oni imaju pripada klasteru C3*, za koji se ranije pretpostavljalo da je Džingis-kanov, ali ovaj je veoma redak u modernim populacijama - rekao je Askapuli.

Klaster C3* je veoma velika genetička porodica, činjenica koja nije bila poznata 2003. godine.

- Ona ima mnogo različitih grana, a elita Zlatne horde ima jednu od tih grana - objasnio je Askapuli.

Specifična grana koju su istraživači pronašli u skeletima iz mauzoleja je zapravo mnogo ređa od one otkrivene 2003. godine, što znači da je daleko manje muškaraca koji danas žive u srodstvu sa Džingis-kanom nego što se ranije pretpostavljalo.

Naučnici su takođe otkrili da bi pojedinci iz mauzoleja Zlatne horde mogli vući poreklo uglavnom od populacija drevnih severoistočnih Azijata (ANA), uz genetičke doprinose Kipčaka, grupe nomada srodnih istočnim Skitima koji su živeli u Evroazijskoj stepi i bili integrisani u Zlatnu hordu u srednjem veku.

Iako je tačna loza Y hromozoma koju je Džingis-kan delio sa svojim muškim potomcima još nepoznata, Askapuli veruje da bi u bliskoj budućnosti istraživači mogli da odgovore na ovo pitanje.

- Ako imamo grobnicu koja je istorijski zabeležena i imamo nadgrobni spomenik na kojem piše da je taj pojedinac pripadao potomcima Džingis-kana, i ako potom sprovedemo genetičke testove na tim osobama, mislim da je moguće doneti konačan zaključak. Ali to nije jednostavna priča — prilično je komplikovano - rekao je Askapuli.

(Telegraf Nauka/Live Science)