Fašisti napali Etiopiju da se osvete za poniženje: Devet decenija od Musolinijevog kolonijalnog pohoda

Fašistička Italija je napala Etiopiju u oktobru 1935, pre 90 godina. To je bio poslednji veliki klašični kolonijalni rat, ali i uvod u kataklizmu Drugog svetskog rata. Posebnu dimeniziju agresivni kolonijalni rat Italije dobio je masovnom upotrebom nedozvoljenih sredstava - bojnih otrova, koji su odneli stotine hiljada etiopskih života.

Italijanski premijer i fašistički vođa Benito Musolini je naređenje za upotrebu bojnih otrova potpisao 27. oktobra 1935, na današnji dan, a tim aktom generalu Rodolfu Gracijaniju, potonjem maršalu, naloženo je da u svrhu savlađivanja neprijatelja nadalje upotrebljava bojne otrove. Na terenu, Italijani su ih masovno koristili kako protiv vojske tako i protiv civila.

Preporučujemo

Utisak stranih posmatrača bio je da je upravo njihovom upotrebom, inače zabranjenom međunarodnim konvencijama, čega je i Italija bila potpisnica, obezbeđena prevaga nad Etiopljanima. Žrtve bojnih otrova bili su tada i pojedini međunarodni medicinski timovi, kao egipatski i britanski.

Bojni otrovi su, inače prvi put šire korišćeni tokom Prvog svetskog rata, na Zapadnom frontu, ali ni blizu u razmerama sličnim ratu u Etiopiji 1935/1936.

Musolinijeva Italija bila je opsednuta širenjem kolonijalne imperije, kako u Africi, tako i na Mediteranu. Agresijom na Etiopiju ona je razorila sistem kolektivne bezbednosti Društva naroda, preteče Ujedinjenih nacija, čija je nemoć uprkos proklamovanih visokih plemenitih načela, bila upadljiva. Iz ugla Pariza i Londona najvažnije je tada bilo sputavanje Nemačke koja je vidno jačala i čija težnja za revizijom rezultata Prvog svetskog rata je bila očigledna. Otuda su oni zapravo prepustili Etiopiju, nastojeći da privuku Italiju na svoju stranu.

Etiopija, neretko nazivana i Abisinija, bila je poslednja suverena zemlja Afrike, ukoliko se izuzme Liberija na zapadnoj obali kontinenta, koju su štitili posebni odnosi sa SAD. Suverenost Egipta, proklamovana 1922. bila je više formalne prirode, u senci sveopšteg prisustva Britanaca, posebno u zoni Sueca. Slično je bila situacija s Južnom Afrikom u statusu britanskog dominiona.

Italijanska invazija na Etiopiju oktobra 1935. osim puke kolonijalne ekspanzije bila je takođe, sa stanovišta Rima, pitanje nacionalnog ponosa, pošto je prvi italijanski pokušaj osvajanja tog drevnog carstva 1895/1896. u Prvom italijansko-etiopskom ratu okončan dramatičnim porazom Italijana marta 1896. kod Adue, kada su ih Etiopljani teško potukli. Bilo je to poniženje koje Italijani nisu zaboravili. Posebno je fašistička vlast, sve vreme opsednuta kolonijalnom ekspanzijom, bila odlučna da osvajanjem Etiopije sa jedne strane anulira istorijsku traumu, a sa druge zaposedanjem poslednje slobodne zemlje crnog kontinenta i teritorijalno poveže svoje posede u Eritreji i Somaliji.

Za Italijane je stoga zaposedanje Adue 6. oktobra 1935, mesta poniženja 1896, imalo posebnu težinu. Rat koji je započeo 3. oktobra invazijom približno 200.000 italijanskih trupa iz Eritreje, pod komandom maršala Emilija de Bona, paralelno se odvijao i sa istoka iz Somalije, pod komandom generala, Rodolfa Gracijanija. Već sredinom meseca pao je i Aksum, stara prestonica zemlje, još od 4. veka stare ere. Jedan od prvih aktova italijanskih kolonizatora, koji su inače naglašavali civilizatorsku ulogu, bila je pljačka drevnog spomeničkog nasleđa. Jedan od obeliska Aksuma ubrzo je prenet u Rim gde je smešten pred zdanje Ministarstva kolonija.

Etiopija je na invaziju odgovorila svim rasploživom sredstvima. Mobilisana je celokupna nacija, muškarci u direktnim vojnim ulogama, njihove supruge kao pomoćno osoblje. Razlika u tehničkim potencijalima bila je, međutim, nesavladiva. Ma koliko bili srčani u odbrani, Etiopljani, pored dubine teritorije sa preko million kilometara kvadratnih površine, nisu imali šanse protiv superiorne tehnike. Italijani su koristili najsavremeniju ratnu opremu i naoružanje, uz masovnu upotrebu bojnih otrova.

Etiopija je pod vođstvom tada mladog Hajla Selasija bila u procesu modernizacije, ali nadmetanje sa industrijski superiornom Italijom bilo je, pokazalo se, osuđeno na propast čemu je bitno doprinelo i ponašanje zapadnih demokratija koje su, pored fraza o pravu na suverenost i protivljenja goloj agresiji, u svemu popuštale Italiji.

Invaziji je prethodilo više incidentnih situacija, počev od nastojanja Italijana da železnicom, uz podršku Britanaca, povežu Italijansku Somaliju i Eritreju, sredinom dvadesetih. Situacija je posebno zaoštrena kada su Italijani iz Somalije zaposeli oazu Valval, u Ogadenu, pravdajući to drugačijim tumačenjem sporazuma o razgraničenju, što je bio uobičajeni manir kolonizatora u Africi. Novembra i decembra 1934. oko Valvala su vođene borbe, sa više desetina žrtava, pri čemu je Društvo naroda pozivalo na uzdržanost.

Agresiji na Etiopiju prethodio je i sporazum Franuske i Italije 7. januara 1935. Pariz je nastojeći da pridobije Italiju nasuprot Nemačke "oprao ruke" od sudbine Etiopije, savršeno svestan daljeg razvoja događaja. Kao i u Minhenu septembra 1938. prilikom predaje Čehoslovačke, lideri zapadnih demokratija su se pravdali navodnim očuvanjem mira.

Etiopija je raspolagala sa najviše 700.000 ljudi pod oružjem, pri čemu je uglavnom zastarelog streljačkog naoružanja bilo do 400.000 cevi, šarenog porekla, dok je ostatak bio naoružan kopljima ili lukom i strelama. Približno četvrtina je imala iskustvo nekakve vojne obuke. Etiopska vojska je posedovala dvestotinak artiljetrijskih sredstva, desetak protivtenkovskih topova, oko 800 lakih mitraljeza, pa i 13 ratnih aviona sa svega četiri pilota.

Najveći saveznik Etiopljana bila je zapravo konfiguracija terena. Reč je o zemlji smeštenoj na visokim planinama, sa slabim infrastrukturnim vezama, što je nesumnjivo jedan od ključnih razloga uspešnog odolevanja invazijama evropskih kolonizatora prethodnih vekova, ali i ekspanziji islama. Etiopija je otuda ostala osobena samostalna civilizacija hiljadama godina, usamljeno hrišćansko ostrvo u moru islama. U srednjem veku nejasne glasine o njoj širile su se Evropom pričama o slobodnoj "zemlji sveštenika Jovana", izolovanoj hrišćanskoj, tada se verovalo nestorijanskoj zemlji. Etiopska crkva je, iako se neretko poistovećuje s pravoslavljem, zapravo monofizitska i do pre nekoliko decenija priznavala je koptskog patrijarha Aleksandrije.

Pošto je Musolini nezadovoljan brzinom napredovanja smenio De Bona zamenivši ga Pjetrom Badoljom, Etiopljani su u decembru započeli kontraofanzivu, s kratkotrajnih uspehom. Tokom marta 1936. italijanske snage uspešno su napredovale, a posle bitke kod Maičoua, u oblasti Tigraj, poslednjeg dana marta 1936. pobeda im je bila obezbeđena. Car (negus) Hajle Selasije zemlju je napustio početkom maja, a nekoliko dana potom 5. maja, Italijani su ušli u Adis Abebu, prestonicu Etiopije.

Musolini je slavodobitno proglasio aneksiju već 7. maja. Spajanjem sa prethodno italijanskom Eritrejom i Somalijom obrazovana je kolonija zvaničnog naziva Italijanska istočna Afrika, a Vitorio Emanuele III proglašen je, teatralno, i carem Etiopije. Otpor Etiopljana u unutrašnosti zemlje nije međutim prestao.

Kao jedan od najtragičnijih momenta upamćen je masakr koji su Italijani počinili posle pokušaja atentata na maršala Gracijanija u Adis Abebi 19. februara 1937. kada su ubijene hiljade Etiopljana. Gracijani je tada dozvolio neograničeno trodnevno divljanje, pogrome, sistematsko spaljivanje. Prema pojedinim navodima žrtava je bilo čak do 30.000. Italijani su priznavali deseti deo.

Ukupne žrtve italijanske agresije na Etiopiju mere se stotinama hiljada. Prema Memorandumu koji je Adis Abeba podnela Pariskoj konferenciji 1946. godine, Etiopija je od 1935. do 1941. ukupno imala 760.300 poginulih, što je verovatno preterano. Nesumnjivo je međutim da su ogromnu većinu stradalih činili civili. Italijani su se uostalom hvalili činjenicom da nisu imali zarobljenike. Istina, i Etiopljani su koristili nedozvoljenu dum dum municiju, a zarobljenike su neretko kastrirali.

Te 1935. magazin Tajm etiopskog cara Hajla Selasija proglasio je "za ličnost godine". S druge strane, u Italiji je bila na delu histerična, nepodeljena, podrška Musoliniju. Hajle Selasije se iz francuskog Džibutija zaputio u tada britansku Palestinu, odakle posle posete Jerusalimu odlazi u London, britanskom ratnom krstaricom, preko Gibraltara. Prilikom obraćanja u zdanju Društva naroda u Ženevi 30. juna, 1936. pored drugog, izgnani etiopski monarh rekao je: "Danas smo to mi, sutra ćete biti vi".

Pošto je 10. juna 1940. Musolini, u strahu da mu posle iznenađujućih uspeha Nemačke ne izmakne plen, objavio rat Francuskoj i Britaniji, ponovo su započele borbe i na Rogu Afrike. Britanci su ubrzo pozvali Etiopljane na bunt, a Selasije je prebačen u Kartum u Sudanu. Već 18. januara prešao je granicu stupivši na tlo svoje zemlje. Osim samih Etiopljana porazu Italijana na istoku Afrike presudno su doprineli Britanci, uz snage Slobodne Francuske i posebno belgijske kolonijalne formacija iz Konga.

Hajle Selasije pobedonosno se vratio u Adis Abebu 5. maja 1941.

(Telegraf Nauka/Tanjug)