Veliko izumiranje bilo je katastrofa - nestalo je 96% morskih vrsta: Potvrđeno zašto se dogodilo

Tokom Velikog izumiranja ili permsko-trijaskog izumiranja pre oko 252 miliona godina nestalo je 96 odsto morskih vrsta i 70 odsto kopnenih životinja. To je bilo najveće izumiranje na našoj planeti. Nova naučna studija pruža najjasniju sliku o tome kako su neki oblici života u okeanu preživeli ovu katastrofu, dok većina životinja nije, saopštio je Univerzitet u Stanfordu.

U drevnim okeanima, Veliko izumiranje je zbrisalo skoro sve brahiopode (koje podsećaju na školjke) i određene vrste stanovnika morskog dna poput morskih krinova (krinoida). To su bile životinje koje su dominirale morskim dnom tokom otprilike prvih 280 miliona godina životinjskog sveta na Zemlji. Ipak, izumrla je samo polovina mekušaca, poput školjki i puževa. Od tada, okeanima dominiraju mekušci, ribe i bodljokošci (kao što su morske zvezde i morski ježevi) koji su preživeli.

Preporučujemo

Studija objavljena u Proceedings of the National Academy of Sciences prvi put obuhvata biološke odgovore životinjskih grupa koje su bile desetkovane u izumiranju i onih koje su prošle bolje.

Najteže su bile pogođene grupe čiji je metabolizam najmanje mogao da toleriše toplu vodu sa niskim nivoom kiseonika. Takvi uslovi vladali su u velikom delu svetskih okeana tokom Velikog izumiranja, a uzrokovao ih je nagli porast vulkanske aktivnosti koja je u atmosferu oslobodila ogromne količine gasova koji zagrevaju planetu, poput ugljen-dioksida i metana.

- Ovom studijom smo u suštini želeli da rešimo misteriju zašto na plaži skupljate ljušture školjki i puževa, a ne brahiopoda. Naši nalazi pokazuju da su se, kod različitih grupa organizama, izumiranja dešavala po mnogo višim stopama kod onih koji su bili osetljiviji na porast temperature vode i smanjenje dostupnosti kiseonika - rekao je vodeći autor studije Hose Andres Markez, bivši doktorand u laboratoriji Erika Andersa Sperlinga na Stanfordu.

Ovi nalazi služe kao svojevrsno upozorenje. Uslovi koji su prethodili izumiranju veoma su slični klimi koju menjaju emisije nastale sagorevanjem fosilnih goriva i druge ljudske aktivnosti.

- Ova studija je zaista poslednji ekser u kovčegu teorije o tome šta je izazvalo permsko-trijasko masovno izumiranje. Najveće masovno izumiranje svih vremena počelo je u svetu koji je veoma sličan današnjem po tome što je imao relativno hladan okean sa relativno dobrom koncentracijom kiseonika, a zatim je usledilo džinovsko ubrizgavanje ugljen-dioksida u zemaljski sistem. Razumevanje načina na koji su Zemlja i njena biota tada reagovale moglo bi nas informisati o onome što dolazi - rekao je Sperling, viši autor studije i vanredni profesor nauka o Zemlji i planetama na Stanfordovoj školi održivosti Doerr.

Tokom paleozoika, koji se završio Velikim izumiranjem, veći deo života u okeanu činile su životinje sa sporim metabolizmom koje su živele na dnu, uglavnom nepokretne, koje se hrane filtriranjem vode, kao što su brahiopode, krinoidi (morski krinovi, srodnici morskih zvezda) i određeni korali i morske anemone.

Nasuprot tome, životinjske grupe koje su opstale nakon paleozoika pokazuju veću pokretljivost i predatorsko ponašanje, što zahteva brži metabolizam. Ova modernija okeanska stvorenja uključuju ribe - koje se često i brzo kreću - kao i spore, ali pokretne puževe, morske ježeve i školjkaše (školjke, ostrige i dagnje).

U poređenju sa brahiopodama, školjkaši imaju mnogo brži metabolizam i veće energetske potrebe jer često imaju masivnija tela i mišićava „stopala” za kopanje i puzanje.

- To je razlog zašto jedemo čorbu od školjki, a ne čorbu od brahiopoda. Brahiopode gotovo da nemaju mesa - rekao je Sperling.

Pre Velikog izumiranja, brahiopoda je bilo više nego školjkaša. Danas postoji samo oko 400 vrsta brahiopoda, u poređenju sa oko 10.000-15.000 vrsta školjkaša. Sperling kaže da se ova dramatična smena može uporediti sa izumiranjem dinosaurusa pre 65 miliona godina, „de su sisari u suštini preuzeli vlast i nikada više tu nišu nisu prepustili gmizavcima“.

Novo istraživanje se nadovezuje na studiju iz 2018. godine koju su predvodili istraživači sa Prinstona i Stanforda, a koja je pronašla dokaze da su gubitak kiseonika i zagrevanje okeana bili primarni uzrok Velikog izumiranja. Međutim, fiziološki podaci u toj studiji poticali su samo od modernih vrsta, što je rezultate usmerilo ka ekonomski važnim ribama i rakovima, a ne ka vrstama koje su masovno izumirale.

- U našoj novoj studiji popunili smo ovu prazninu u fiziologiji paleozojske faune kako bismo videli možemo li objasniti ne samo biogeografiju izumiranja već i njegovu taksonomsku selektivnost - rekao je Sperling.

Naglašavaju da bi istorija mogla da se ponovi, jer promenljivi uslovi u okeanima prete modernim vrstama osetljivim na topliju vodu siromašnu kiseonikom.

- Loša vest je da smo, prema najgorim scenarijima, na putu ka nivoima zagrevanja iz permsko-trijaskog perioda - rekao je Sperling.

Temperature su tada porasle za 8–12 stepeni tokom hiljada godina, dok se danas predviđa da će do 2100. godine temperature biti za 1,5–4 stepena  više nego u predindustrijsko doba, ali u razmaku od samo 100–200 godina.

- Dobra vest je da smo još uvek u tački gde možemo da promenimo stvari i preduzmemo nešto – naglasio je Sperling.

(Telegraf Nauka/Stanford University)