Ponovo otkriveni fosili neverovatnih stvorenja: Evolucioni uspeh „morskih daždevnjaka“

Foto: Pollyanna von Knorring (Swedish Museum of Natural History)

„Region Kimberli u severozapadnom ćošku Zapadne Australije pun je krševitih planinskih venaca i klisura, kao i dugih prostranstava crvene zemlje i kamenitog tla. Sušne sezone su duge, a u kišnim sezonama često plavi reka Martuvara Ficroj – arterija ka Indijskom okeanu – na jugu ove regije. Ali, kada biste se vratili u period ranog trijasa, pre 250 miliona godina, videli biste potpuno drugačiji pejzaž. Tada je kopno bilo prekriveno poluslanom vodom i više je ličilo na muljevitu ravan na obali plitkog zaliva“, piše Lačlan Hart, profesor Univerziteta Novog Južnog Velsa, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti.

Preporučujemo

„Ovo područje naseljavala su stvorenja koja se znatno razlikuju od dinga, stenovitih valabija i stoke koji danas naseljavaju regiju. Čudni vodozemci, nazvani temnospondili, koji su izgledali kao mešavina daždevnjaka i krokodila, dominirali su u ovoj eri hraneći se ribom i drugim malim životinjama.

Nova studija koju smo kolege i ja upravo objavili u Journal of Vertebrate Paleontology baca novo svetlo na ove životinje. Ona po prvi put pokazuje kako je njihova priča u stvari priča o evolucionom uspehu.

Izgubljeno – pa nađeno

Paleontolozi su otkrili fosile ovih čudnih životinja, za koje kažu da deluju kao morski daždevnjaci, u stenama (poznatim kao Blina škriljac) na stanici Nunkanba, otprilike 250 kilometara od Bruma, tokom terenskih ekspedicija šezdesetih godina prošlog veka.

Temnospondili su neverovatno duga i raznovrsna loza kičmenjaka. Njihovi fosilni zapisi protežu se oko 210 miliona godina, od perioda karbona pa sve do krede. Oni uključuju praistorijske životinje kao što su Eryops i Koolasuchus. Njihova priča je priča o velikom preživljavanju – oni su jedna od retkih grupa kičmenjaka koja je opstala kroz dva masovna izumiranja na kraju perioda perma i trijasa.

Temnospondil otkriven na stanici Nunkanba nazvan je Erythrobatrachus noonkanbahensis. Ime su mu 1972. godine dali Džon Vilijam Kozgrif i Nil Garbat na osnovu tri dela fosilne lobanje koja su pronađena tokom tih terenskih ekspedicija šezdesetih godina.

Uzorci su poslati u nekoliko muzejskih zbirki u Australiji i Sjedinjenim Državama. I u nekom trenutku tokom narednih 50 godina, oni su izgubljeni.

Srećom, Muzej Zapadne Australije zadržao je visokokvalitetni gipsani odlivak jednog od delova. Ali naš tim je bio odlučan da sazna više o ovim zagonetnim fosilima. Bili smo potpuno zaprepašćeni kada se jedan od izgubljenih delova pojavio u muzejskoj zbirci na Berkliju, u SAD.

Jedna vrsta postaje dve

Kada smo dobili priliku da pogledamo ova dva dela Erythrobatrachus-a, videli smo da oni zapravo pripadaju dvema različitim vrstama temnospondila. Jedan od originalnih fosila bio je definitivno dovoljno jedinstven da zadrži ime Erythrobatrachus. Drugi je više ličio na ranije opisanog i dobro poznatog temnospondila pod nazivom Aphaneramma. Iako su obe životinje bile otprilike iste veličine (sa lobanjama dužine oko 40 centimetara kada su kompletne), oblik njihovih lobanja ukazivao je na različite načine ishrane i strategije lova.

Erythrobatrachus je imao širu, snažniju glavu i bio bi predator na vrhu lanca ishrane u svom okruženju.

Aphaneramma je, sa druge strane, imala dugu, tanku njušku verovatno prilagođenu hvatanju malih riba. Obe su živele u istom staništu, koegzistirajući tako što su lovile različit plen.

Dva zelena vodozemca s dugim telima i šiljastim njuškama plivaju među morskom travom i ribama.

Globalno širenje

Savremeni vodozemci su izuzetno osetljivi na nivo soli u vodi. To je razlog zašto morske sredine sa visokim salinitetom uglavnom nisu mesta gde vodozemci vole da žive.

Temnospondili iz porodice Trematosauria, kojoj pripadaju i Erythrobatrachus i Aphaneramma, očigledno nisu bili uznemireni slanom vodom, jer se fosili trematosaurida nalaze u morskim sedimentima širom sveta.

Zapravo, fosili Aphaneramma-e pronađeni su na lokalitetima slične starosti kao Blina škriljac – na Svalbardu, u Rusiji, Pakistanu i na Madagaskaru.

Trematosauridi su posebno značajni jer se njihovi fosili nalaze u stenama koje datiraju manje od milion godina nakon masovnog izumiranja na kraju perioda perma, poznatog i kao Veliko izumiranje. To je bilo najkatastrofalnije masovno izumiranje u istoriji Zemlje. Potvrda da je stanište Aphaneramma-e uključivalo i Australiju pokazuje da su se ove životinje širile širom sveta tokom najranijih delova mezozoika.

Naše istraživanje stavlja znak uzvika na to koliko su temnospondili bili prilagodljivi. Imali su neverovatnu sposobnost da koriste mnoštvo ekoloških niša kako bi preživeli, čak i suočeni sa ekstremnim globalnim promenama – dokazujući da su definitivno bili jedna od uspešnih priča evolucije.“

(Telegraf Nauka/The Conversation)