Ipak nisu neuništivi: Konačno pronađeno nešto što ova neverovatno izdržljiva bića ne mogu da prežive

Vodeni medvedići ili tardigradi su sićušni, simpatični i gotovo neuništivi. Međutim, ispostavilo se da postoje uslovi koje ni ova neverovatno izdržljiva bića ne mogu da prežive, piše Gizmodo.

Za potrebe studije objavljene u International Journal of Astrobiology, istraživači su ubacili tardigrade u laboratorijske rekonstrukcije Marsovog regolita, odnosno rastresitih mineralnih naslaga koje prekrivaju osnovni stenoviti prekrivač Crvene planete. Eksperiment je imao nekoliko obrta. Prvobitno su se tardigradi borili da prežive na Marsovom tlu, ali se ispostavilo da obično prethodno ispiranje regolita značajno povećava njihovu stopu preživljavanja.

Preporučujemo

- Znamo mnogo o bakterijama i gljivicama u simuliranom regolitu, ali vrlo malo o tome kako one utiču na životinje, čak i na mikroskopske životinje, poput tardigrada - rekla je Korijen Bakermans, glavna autorka studije i mikrobiološkinja sa Univerziteta Pen Stejt, u saopštenju tog univerziteta.

Mikrobni astronauti za Zemlju

Primarni cilj studije bio je da proceni uticaj Marsovog regolita na planetarnu zaštitu, odnosno praksu očuvanja vanzemaljskih tela od zemaljskih kontaminanata i obrnuto. Specifično, istraživači su ispitivali da li je Marsovo tlo uopšte kompatibilno sa rastom biljaka, pored prisustva „inherentnih štetnih uslova“ radi „zaštite od kontaminacije sa Zemlje“, objasnila je Bakermansova.

Kao mikroskopske životinje sa iskustvom preživljavanja u svemiru, da ne pominjemo ekstremne temperature, radijaciju, dehidraciju i izgladnjivanje, tardigradi su se činili kao idealni kandidati za ovu misiju, navodi se u studiji.

Marsovo tlo iz laboratorije

Za potrebe studije istraživači su napravili dve vrste Marsovog regolita. Replika tla zasnovana je na uzorcima koje je sakupio rover Kjuriositi tokom svog putovanja kroz nalazište Roknest u krateru Gejl.

Jedan uzorak, nazvan MGS-1, služio je kao „globalni“ regolit koji predstavlja opštu površinu planete, dok je drugi uzorak, OUCM-1, naknadno razvijen sa „posebnom pažnjom posvećenom hemijskom sastavu i mineralnoj strukturi“, objasnili su istraživači.

Tim je proučavao i dormantna (stanje mirovanja) i aktivna stanja tardigrada. Prvo se javlja kada su tardigradi ozbiljno dehidrirani; to je takođe stanje koje im je omogućilo da prežive vakuum svemira ili morske dubine. S druge strane, aktivni tardigradi „energično puze ili plivaju“, navodi se u radu.

Tardigradi u pustom tlu

Tim je pomešao aktivne tardigrade u svaki uzorak regolita, proveravajući nivo njihove aktivnosti tokom nekoliko dana. Otkrili su da je MGS-1 značajno smanjio aktivnost tardigrada, primoravši neke da postanu potpuno neaktivni do drugog dana. Nasuprot tome, tardigradi u OUCM-1 bili su „prilično energični u svim vremenskim tačkama“, primetili su autori. U oba uzorka, tardigradi - mrtvi ili živi - imali su čestice minerala blizu usta.

- Bili smo malo iznenađeni time koliko je MGS-1 bio štetan. Teoretisali smo da bi u simulantu moglo postojati nešto specifično što se može isprati - rekla je Bakermans.

Zaista, kada su istraživači isprali MGS-1 običnom vodom, tardigradi dodati u modifikovanu mešavinu pokazali su mnogo više vitalnosti tokom nekoliko dana i uspeli su da prežive, navodi se u radu. Bakermans je napomenula da je to bilo neočekivano, ali sugeriše da regolit sadrži supstance koje su veoma štetne za kontaminante.

Daleko od Marsa

Ipak, eksperiment dolazi sa nekim važnim ogradama. Prvo, istraživači kažu da je relativno ohrabrujuće to što nešto tako jednostavno kao što je ispiranje regolita vodom može ukloniti štetne materije. Ali ako se čovečanstvo preseli na Mars, voda će biti ogroman problem, bez obzira na to da li postoji potreba za pranjem tla.

Takođe, ovo je bila simulacija koja se oslanjala na lažni Marsov regolit; nijedan tardigrad nikada nije kročio na Mars. Kao što su istraživači primetili, dalja istraživanja koja uzimaju u obzir razlike u pritisku ili temperaturi mogu igrati značajnu ulogu u stopi preživljavanja tardigrada. Konačno, tardigradi su fascinantni subjekti za testiranje, ali oni ne otkrivaju celu priču o rizicima kontaminacije na Marsu. To kako se oni ponašaju u uslovima sličnim onima na Marsu ne pokazuje nužno kako bi drugi organizmi, uključujući otporne ekstremofilne mikrobe, tamo preživeli ili se širili.

Ipak, novi rezultati pružaju uvid u to kako „svaki pojedinačni delić može biti prepreka ili doprinos širem razumevanju planetarne zaštite“, kako to opisuje Bakermans. Takođe, ovo je još jedan primer toga da su tardigradi možda najizdržljivija bića koja su ikada postojala.

(Telegraf Nauka/Gizmodo/PennState)