Ajkule su toliko stare da su dvaput obišle galaksiju

Foto: Pixabay

Ajkule su se pojavile toliko davno u evolutivnoj istoriji da su obišle galaksiju dva puta, piše IFL Science.

Preporučujemo

Baš kao što Zemlja rotira oko Sunca, tako i sunčev sistem rotira oko centra naše galaksije. Mi se krećemo brzinom od 828 hiljada kilometara na sat na rastojanju od 28 hiljada svetlosnih godina od galaktičkog centra.

Nećemo vas mučiti matematikom koja od vas zahteva da se setite tačne vrednosti Pi broja, formula za izračunavanje obima kruga, već ćemo vam reći da je za jednu rotaciju Zemlje oko galaksije potrebno nekih 225 miliona zemaljskih godina, dodajte ili oduzmite koji milion.

Ovo je svakako neverovatno dugo vremenski period. Ono što je još zanimljivije da su se ajkule pojavile pre nekih 450 miliona zemaljskih godina. To je čitavih pedeset miliona godina pre nego što su se biljke pojavile na kopnu. Sve u svemu, za ajkule možemo reći da su galaktički „dvogodišnjaci“.

Za te dve galaktičke godine se na Zemlji svašta promenilo i odigralo, uključujući i pet masovnih uništenja živog sveta na Zemlji, ali nekako, ajkule su ih preživele.

Od sitnih stvorenja jeguljastog tela bez koštanog skeleta i sa 5-7 škržnih proreza, koja su nastanjivala slatke vode, nakon prvog masovnog uništenja započelo je putovanje koje traje, uz transformacije, do danas.

Akantoidi su prve prepoznatljive ribe za koje imamo fosilne ostatke u vidu zuba. Mali problem paleontolozima predstavlja to što ajkule kao rušljoribe ne ostavljaju tipične ostatke. Njihovi skeleti su od hrskavice koja se raspada i može se očuvati pod posebnim uslovima. Odlični fosilni ostaci ajkula su njihovi zubi koji su izgrađeni od dentina, koji je čvršći od kosti, i može se lako očuvati kroz vreme. Takođe, koža ajkula sa svojim koštanim izraštajima predstavlja dobar fosilni nalaz, ali samo za onoga ko ga traži. Danas nam molekularna biologija i pogled u gene današnjih ajkula mnogo govore o njihovoj evoluciji.

Akantoidi su predstavljali prve ribe koje bismo mogli nazvati ajkulama. Sa hidrodinamičnim telom, pektoralnim perajima sa koštanom žbicom u peraju i zubima nalik ajkulinim ova stvorenja su obeležila okeane tokom perioda silura.

U devonu se pojavljuju fosilni ostaci još dve grupe ajkula, Antraktilamna i Cladoselache, koje telom podsećaju na moderne mako ajkule, ali nisu njihovi direktni pretci. Krajem devona se javlja drugo masovno izumiranje, prvo za ajkule, koje je zbrisalo tri četvrtine vrsta na planeti. Ovo je oslobodilo niz ekoloških niša koje su popunile ajkule u periodu karbona.

Karbon predstavlja zlatno doba za ajkule. Ekspanzija vrsta je neverovatna a pojavljuju se i neke vrlo bizarne vrste poput Stethacantusa sa leđnim perajem u vidu čekića i Helicoprion sa spiralnom formacijom sa zubima na donjoj vilici. Ovo zlatno doba se nastavlja i kroz period perma na čijem kraju je nastupilo još jedno masovno istrebljenje za koje se smatra da je izazvano erupcijama sibirskih trapa. Preko 95 procenata kompletnog morskog života je nestalo tokom dva miliona godina duge aktivnosti sibirskih vulkana, ali nekoliko linija ajkula koje su nastanjivale duboke vode su uspele da prežive. Ovim se završava paleozoik i ulazimo u mezozoik. Gde se odvija još jedno istrebljenje na prelazu iz trijasa u juru. Tokom rane jure pojavljuju se najranije moderne ajkule. Hexanchiformes su jedna od tih grupa, i njihovi direktni današnji potomci su naborane ajkule (Chlamydoselachus anguineus) i čudne dubinske tuponose ajkule sa šest škržih proreza (Hexanchus griseus). U ovom periodu su se ajkulama razvile i fleksibilne vilice koje su im dopuštale da napadnu plen veći od njih samih.

Tokom krede ponovo nastupa zlatno doba za ove predatore koji veoma variraju u veličini i dele okean sa divovskim morskim reptilima koji će obeležiti ovaj period uz svoje kopnene srodnike, dinosauruse. Na kraju krede dolazi do udara meteora na Jukatan i svi dinosaurusi bivaju zbrisani sa lica Zemlje. Od ajkula su preživele samo najmanje koje su živele u dubokim vodama i hranile se isključivo ribom.

U kenozoiku opet dolazi do povećanja mase ajkula uključujući pojavu Otodus obliqus, čudovišta velikog do devet metara, sa zubima većim od deset santimetara. Od ovog makro predatora je nastao još strašniji Otodus megalodon, najveća ajkula poznata do sada sa dužinom do 20 metara I zubima dugim i do 17 santimetara. Uprkos popularnom verovanju, megalodon ne predstavlja prethodnika velike bele ajkule i moguće je da je čak I delio okean sa belom ajkulom sa kojom ima zajedničkog pretka iz reda Lamniformes.

Najmlađa evolutivna forma su ajkule čekićare koje su se pojavile pre nekih 23 miliona godina, mada neki fosilni zubi nam daju podatke da su možda imali pretke pre 45 miliona godina. Neobična forma glave predstavlja veliki receptor za električne impulse koje stvara plen na okeanskom dnu, nudi poboljšano čulo mirisa, a možda je i vid bolji zbog široko postavljenih očiju i verovatno je opšta stabilnost u vodi bolja.

Otkud ovakva žilavost ove grupe primitivnih riba? Kustos Muzeja istorije prirode Ema Bernard kaže da možemo slobodno da tvrdimo da je to zbog toga što iako su mnoge pojedinačne vrste visoko specijalizovane za pojedine ekološke niše, kao grupa, ajkule zauzimaju sve okeanske slojeve, od plitkih mora do okeanskih dubina do kojih retko dopire svetlost, zato što im je ishrana raznovrsna, od planktona preko riba, glavonožaca, rakova morskih sisara poput foka i kitova. Ova evolutivna snalažljivost im daje daleko bolje šanse kao grupi da prežive.

Međutim, hoće li preživeti novo masovno izumiranje? Ono ne dolazi od tektonskih poremećaja, vulkanskih erupcija i meteorita. Ono se ne dešava iznenada. Ono dolazi polako, dejstvom čoveka i do sada je odnelo brojne životinjske vrste. Mnoge vrste ovih neverovatnih riba su danas ugrožene. Hoće li naći metod da prežive nas ljude I da naprave na našoj plavoj planeti još jedan krug oko galaktičkog centra, ostaje da vidimo. Nadamo se da hoće.

(Telegraf Nauka/ IFL Science)