„Lusi“ je mogla stajati uspravno poput nas

Foto: Dave Einsel / Getty images / Profimedia

Digitalno modeliranje mekog tkiva legendarnog fosila ukazuje da je Australopithecus afarensis imao jake nožne i karlične mišiće pogodne za život na drveću, ali mišiće kolena koji su omogućavali potpuno uspravno hodanje, piše Science Daily.

Istraživač sa Univerziteta Kembridž je digitalno rekonstruisao nedostajuće mekano tkivo ranog ljudskog pretka – ili hominina – po prvi put, otkrivajući sposobnost da se stoji uspravno kao što mi to radimo danas.

Preporučujemo

Dr Ešli Vajzmen je izvela 3D modeliranje nožnih i karličnih mišića Australopithecus afarensisa koristeći snimke „Lusi“, čuvenog fosilnog primerka pronađenog u Etiopiji sredinom sedamdesetih godina.

Australopithecus afarensis je rana ljudska vrsta koja je živela u istočnoj Africi pre više od tri miliona godina. Niži od nas, sa majmunolikim licem i manjim mozgom, ali sposobni da hodaju na dve noge, pripadnici ove vrste su se prilagodili životu i po drveću i savanama – što je pomoglo da vrsta preživi skoro milion godina.

Nazvana po pesmi Bitlsa „Lucy in the Sky with Diamonds“, Lusi je jedan od najkompletnijih pronađenih primeraka bilo kog tipa Australopithecusa – 40% njenog skeleta je sačuvano.

Dr Vajzmen je uspela da upotrebi nedavno objavljene javno dostupne podatke o fosilu Lusi da napravi digitalni model mišićne strukture donjeg dela tela 3.2 miliona godina starog hominina. Studija je objavljena u žurnalu Royal Society Open Science.

Istraživanjem je rekonstruisano 36 mišića u obe noge, od kojih je većina bila mnogo veća kod Lusi i zauzimala veći prostor u nogama nego kod savremenih ljudi.

Na primer, glavni mišići u Lusinim listovima i butinama bili su više od dva puta veća nego kod savremenih ljudi, dok mi imamo mnogo više masti naspram mišića. Mišići su činili 74% ukupne mase u Lusinoj butini, naspram samo 50% kod ljudi.

Paleoantropolozi se slažu da je Lusi hodala na dve noge, ali se ne slažu kako je hodala. Neki tvrde da se kretala pognutim geganjem, slično šimpanzama – našim zajedničkim precima – kada hodaju na dve noge. Drugi veruju da je njeno kretanje bilo bliže našem uspravnom hodu na dve noge.

Istraživanje tokom poslednjih 20 godina je počelo da dovodi do konsenzusa u prilog potpuno uspravnom hodanju, a rad dr Vajzmen to dodatno podupire. Ekstenzori Lusinog kolena, i snaga koju bi oni omogućili, potvrđuju sposobnost da se isprave zglobovi kolena onoliko koliko to danas može zdrava osoba.

„Lusina sposobnost da hoda uspravno može se spoznati samo rekonstrukcijom putanje i prostora koje neki mišić zauzima u telu“, kaže dr Vajzmen, sa Instituta za arheološka istraživanja „Mekdonald“ na Univerzitetu Kembridž.

„Mi smo sad jedina životinja koja moža da stoji uspravno sa ispravljenim kolenima. Lusini mišići ukazuju da je bila vešta u hodanju na dve noge kao i mi, dok joj verovatno nije bio stran ni život na drveću. Lusi je verovatno hodala i kretala se na način koji ne vidimo ni kod jedne žive vrste danas“, rekla je dr Vajzmen.

„Australopithecus afarensis bi obilazio i retko pošumljene travnate predele i gušće šume u istočnoj Africi pre oko 3-4 miliona godina. Ove rekonstrukcije Lusinih mišića pokazuju da bi ona bila sposobna da koristi obe životne sredine uspešno“.

Lusi je bila mlada odrasla jedinka, visoka malo više od jednog metra i verovatno teška oko 28 kilograma. Njen mozak bi bio veliki otprilike kao trećina našeg mozga.

Da bi rekonstruisala mišiće ovog hominina, dr Vajzmen je počela sa živim ljudima. Koristeći skeniranje magnetnom rezonancom i kompjuterizovanu tomografiju (CT) mišićnih i koštanih struktura savremenih žena i muškaraca, uspela je da mapira „mišićne putanje“ i napravi digitalni mišićnoskeletni model.

Zatim je upotrebila postojeće virtualne modele Lusinog skeleta kako bi „reartikulisala“ zglobove – tj. ponovo sastavila skelet. Ovaj rad je definisao osovinu oko koje je svaki zglob mogao da se kreće i rotira, reprodukujući njihovo kretanje tokom života.

Na kraju, mišići su postavljeni preko, na osnovu putanja iz mišićnih mapa savremenih ljudi, kao i ono malo primetnih „mišićnih ožiljaka“ (tragova mišićne povezanosti primetne na fosilnim kostima). „Bez nauke sa javnim pristupom ovo istraživanje ne bi bilo moguće“, rekla je dr Vajzmen.

Ove rekonstrukcije sad mogu pomoći naučnicima da razumeju kako je ovaj ljudski predak hodao. „Rekonstrukcije mišića su već korišćene da se proceni brzina trčanja Ti-reksa, na primer“, kaže dr Vajzmen. „Primenujući slične tehnike na ljudske pretke, želimo da otkrijemo spektar fizičkog kretanja koji je podstakao našu evoluciju – uključujući one sposobnosti koje smo izgubili“.

(Telegraf Nauka/Science Daily)