Greg Gejdž o tajnama neurona, eksperimentima, AI… Telegraf Nauka razgovarao s čovekom koji zna kako radi mozak

Prevođenje moždanih signala u zvuk, kontrolisanje tela druge osobe, telepatsko upravljanje robotskom rukom… To su samo neki od eksperimenata Grega Gejdža, američkog neuronaučnika i osnivača kompanije „Bekjard brejns“ (u prevodu mozgovi iz dvoriša), namenjeni đacima i studentima. I to ne samo u Americi, već i u Srbiji.

Gejdž je predstavio novo, dopunjeno srpsko izdanje njegove knjige „Kako vaš mozak radi – neuronaučni eksperimenti za svakoga“ (koautor mu je Tim Marzulo), a to je samo deo onoga što će raditi u našoj zemlji. Kako kaže, on je srpski zet, pa će tokom boravka u našoj zemlji raditi sa đacima i sa nastavnicima iz škola sa Mejkers laboratorijama.

Telegraf Nauka razgovarao je sa Gregom Gejdžom i on nam je objasnio kako je osmislio eksperimente samo za srpske đake, zašto smatra da je važno da nauče da postavljaju pitanja i kritički razmišljaju, kao i kako proučavanje neurona utiče na razvoj veštačke inteligencije. Razgovor možete pogledati u videu na početku teksta.

• Možete li nam reći kako ste se odlučili da napišete ovu knjigu i razvijete eksperimente u njoj?

- Knjiga je rezultat 10 godina istraživanja. Radio sam na tome da demokratizujem neuronauku, da je učinim dostupnom meni iz petog razreda, koji nije nikad čuo za nju. Protraćio sam život i postao inženjer. I onda, posle decenije, shvatio sam da želim da budem neuronaučnik. Kada sam postao neuronaučnik, shvatio sam da moramo da uradimo sve da se to ne ponovi jer niko nije pričao o neuronauci u mojoj školi. Već deset godina radimo na kompletima i eksperimentima koji će omogućiti studentima da zaista shvate kako mozak radi baveći se onim što se zove elektrofiziologija, da snimaju signale iz mozga i rade eksperimente. Knjiga je izašla pre nekoliko godina. U Srbiji smo dali predlog Ambasadi SAD da uradimo srpsko izdanje knjige. Ali nismo je samo preveli, dodali smo sve ove nove, kul eksperimente na kojima smo radili nedavno, a koji su više o tome kako mozak u stvari radi. Radili smo sa studentima u Srbiji i nekim studentima iz SAD, i dodali pet novih poglavlja koja su uključena u ovo srpsko izdanje. To je veoma kul. Srpsko izdanje je deset puta bolje od američkog izdanja. I nisam siguran da će to ikad biti objavljeno u SAD, ali je kul. I na srpskom je.

• Kako su studenti reagovali na eksperimente uz koje su učili i koliko je za njih važno da to uče?

- Zanimljivo je da smo radili sve ovo dovoljno dugo da mogu da vam kažem tačno kako to funkcioniše, jer i dalje svake godine viđam te studente. Idemo u Društvo za neuronauku, to je najveća konvencija neuronaučnika na svetu. Oko 30.000 neuronaučnika se pojavi i svake godine tu su studenti koji nose svoje tube s posterima jer žele da postanu naučnici i kažu: „Hej, Bekjard brejns, učili smo o neuronauci od vas!“ Pa kada odemo u učionice, a videćemo to i ovde u Srbiji, ljude to oduševljava, ljudi žele da znaju kako mozak radi. To je veoma misteriozna stvar, zar ne? Ova ideja života je veoma misteriozna. I ljudi su veoma zainteresovani da saznaju kako mozak radi. Deca nisu izuzetak. I kada dođu i kada im omogućite da čuju kako njihov mozak zvuči i vide eksperimente i mogu da kontrolišu ovo, mogu da koriste neurofarmakologiju, mogu da koriste sve ove stvari da zaista shvate kako neuroni obrađuju informacije, bum, oni su privučeni. Onda počnete da radite neke kreativne stvari gde počnu sami da postavljaju pitanja i gledaju šta će se desiti. Kao svi oni ljudi o kojima sam pričao, sa tubama s posterima, oni shvataju da mogu i sami da postanu neuronaučnici, zar ne? Tada shvataju šta mogu.

Ja sam radio u školama, uživao sam u tome i želeo da mi to bude karijera. Vidim sve te ljude kako počinju da se usavršavaju. Mislim da će ta generacija, koja je od najranijeg uzrasta počela da razmišlja o eksperimentima i izvodi ih, koja počinje da razmišlja, da se pita: „Koje pitanje sledeće mogu da postavim? Šta mogu da uradim sa opremom koju imam?“, postati lideri misli u budućnosti.

• Danas postoji antinaučni stav u svetu. Koliko su ovakve stvari važne zbog toga?

- Naučni proces koji je bio uz nas toliko stotina godina u stvari je osmišljen za to. Zaista. Nije nova pojava to što su ljudi protiv nauke. Ako pogledamo unazad kroz vreme do Galileja, on je skoro ubijen zbog onoga u šta je verovao. Zaista. To je nešto što se dešava, ima uspona i padova, i mi smo sada tu, na nižoj tački. I zbog društvenih mreža i ideje da je svačije mišljenje važnije od činjenica. Tako je. Tako je bilo. Ono što mi pokušavamo je da uđemo u učionice i kada ih učimo neuronauku, da ih zapravo učimo o naučnom procesu.

Ideja je da možeš da imaš svoje mišljenje. Hipoteza je mišljenje. A ono što onda treba da uradiš s tim mišljenjem je da izvedeš eksperiment i tražiš činjenice, zar ne? I ako se dokaže da je tvoje mišljenje tačno onda kažeš: „U redu, ovo je tačno zbog x, y i z.“ Tako je. Ali ako uradiš eksperiment i činjenice nisu tu, onda je vreme da to batališ. Teorija struna je najlepša teorija, kako sam razumeo fizičare. Ali ne mogu da je dokažu. A kada nešto ne možeš da dokažeš mislim da moraš to da batališ. Slično je i kada se dokaže da nešto nije tačno. Možeš da imaš najlepšu teoriju na svetu, ako eksperimenti ne funkcionišu, moraš da je batališ. To je ono što naučnici rade, to je ono što učimo decu. Ako to utuviš ljudima u glavu i oni prate medije, mogu da se zapitaju: "Dobro, da li je to tačno? Kako to mogu da istražim?" Onda to možemo da vidimo i u svakodnevnom životu. To je prosto kako naučni proces funkcioniše. Ono što smo izgubili kao društvo je sposobnost kritičkog razmišljanja. To se zove sposobnost kritičkog razmišljanja. A to je naučni proces. To je ono što pokušavamo da vratimo u društvo.

I mislim da je to moguće. Ako radiš to na način koji je pristupačan, ne trudiš se da budeš previše sitničav, da nipodaštavaš ljude. Kao neuronaučnik ja se trudim da koristim svakodnevni rečnik, ali to nekad može da bude stresno. Kao kada neko pita: „Kako možemo ovo da testiramo?“ Postavljaš pitanje. Pokušavaš da ih uključiš, ne da im kažeš šta da urade, već da ih nateraš da počnu da misle: „O, možda mogu to da pogledam, ako to uradim mogu da vidim da li je to istina ili ne.“ Zar ne? U svakom slučaju, to je ono što mi pokušavamo da uradimo i to počinjemo da radimo i ovde u Srbiji.

• Koliko je važna neuronauka za razvoj veštačke inteligencije?

- Zanimljivo je da je ona to pokrenula, zar ne? Originalne veštačke nervne mreže su kreirane na osnovu modela neurona na MIT još pedesetih godina. Onda je to nestalo neko vreme. Postojale su dva, tri momenta kada se vraćalo. Ali mislim da se sredinom 2010-ih jer smo shvatili kako da uradimo nešto što mozak radi, da ažuriramo neurone na osnovu novih informacija. Tako je došlo do mašinskog učenja. Ali sve to 100 odsto dolazi od toga kako mozak radi. Jedan od načina na koji mozak radi je kroz ono što se naziva bekpropagacija. Za debatu je da li je to jedini način ili da li je to najbolji način. Ja ne mislim da radi na taj način. Ali imam kolege koje se ne slažu sa mnom. U svakom slučaju, ideja veštačke nervne mreže, koja je postala CNN, postala transformers, postala ChatGPT… Sve je to zasnovano na tome kako mozak radi, kako neuroni rade jedni s drugima. Mi imamo drugačiji pristup. Verujem da ćemo stići dosta daleko.

Već je prilično jasno da su ove stvari veoma korisne. Pitanje je da li ćemo uraditi stvari koje će nam omogućiti da učimo. Jedna stvar koju ove mreže, poput ChatGPT, ne mogu da urade je da nauče nešto novo. Jedina stvar koju mogu da nauče je ono što je već u baferu. Čim bafera nema i postaviš novo pitanje, oni neće da se sete šta su uradili prošlog puta. Ti ne radiš to. Ja ne radim to. Kada nam neko postavi pitanje, mi to pamtimo. Ako pročitaš nešto u novinama pamtiš to. To je nešto što moramo da rešimo. Verujem da neuronauka može da ima ulogu u tome, jer mi imamo različite teorije o tome kako u stvari učimo pomoću kratkoročnog pamćenja i prebacivanja u snu u dugotrajno pamćenje. Postoje načini na koje to možemo da radimo sa robotikom, da damo robotima sposobnost da uče u hodu. Mislim da to može biti veoma važna sposobnost. Mislim da ćemo brzo da naiđemo na ograničenja ako to ne rešimo.

(Telegraf Nauka)