Tajne drevne hrane otkrivene na „Maminom otpadu“: Naučnica Polin Debels objasnila nam je nove metode rada

Uhlíř Patrik / ČTK / Profimedia

O ishrani ljudi u prošlosti zna se veoma malo, a razlog za to su oskudni pisani izvori o pripremi obroka tokom vekova. Međutim, razvoj nauke poslednjih decenija, kao i sve veća spremnost naučnika na novi multidisciplinarni pristup istraživanjima, drastično su to promenili – sve je veći broj studija koje otkrivaju tajne praistorijskog lonca pomoću hemijskih analiza, rekonstruišu recepte iz srednjeg ili novog veka zahvaljujući izotopima, detaljno nam pokazuju šta se jelo svakodnevno, a šta na gozbama...

Jedno od najzanimljivijih istraživanja tog tipa predstavljeno je nedavno, nakon što je tim naučnika sa Univerziteta u Ženevi (UNIGE) i francuskog Nacionalnog centra za naučna istraživanja (CNRS) testirao novi multidisciplinarni pristup da rekonstruiše istoriju kulinarstva senegalskog sela Ediungu i to analizirajući ostatke sa lokalnog smetlišta nazvanog „Mamin otpad“. Ono je deo projekta „Putevi hrane u zapadnoj Africi: Integrisani pristup u ispitivanju posuđa, životinja i biljaka“.

Preporučujemo

Jedna od autorki tog istraživanja objavljenog u PLOS ONE Polin Debels, postdoktorand LabEx DynamiTe, odgovorila je na nekoliko pitanja Telegraf Nauke i objasnila nam najmodernije metode istraživanja ishrane u prošlosti.

• Koliko je bilo teško analizirati smetlište „Mamin otpad“ u Senegalu i koliko ste otkrili o ljudima koji su živeli u okolini?

- Ova studija bila je više uzbudljiva nego teška. U okviru za „SNF Sinergija: Putevi hrane u zapadnoj Africi“, istraživački tim imao je retku priliku da dođe do dogovora o uobičajenim protokolima, uključujući i sve analize. Ova faza je bila izazovna, ali rezultat je predstavljao nagradu. Osim toga, istraživanje nam je donelo dobro očuvan materijal i to u velikim količinama, što je omogućilo statistički značajan pristup za sve specijaliste, što nije uvek slučaj kada se istražuju arheološka nalazišta. Kombinovanjem arheozoologije, karpologije, nauke o keramici i korišćenju posuđa, organske i neorganske hemije na keramičkom materijalu… uspešno smo demonstrirali da su pripadnici naroda Diola Kasa iz sela Ediungu imali uglavnom vegeterijansku dijetu sastavljenu od pirinča i, u manjoj meri, nusproizvoda drveta palme. Mesnati obroci bili su zasnovani na ostrigama i ribi, a povremeno na svinjetini i divljači.

- Preciznije rečeno, posude za kuvanje identifikovane zahvaljujući naslagama čađi, gareži i dokazima zagrejanih molekula dale su nam dokaze o kuvanju pirinča, kroz analizu fitolita, i pripremi ribe, kroz analize molekula i izotopa. Ove druge posude pokazuju i rastvaranje dodataka karbonata na unutrašnjoj površini, pokazuju granicu punjenja i dokaz kiselog sadržaja. Upoređujući to sa arheozoološkim podacima, procenjujemo da su riba ili ostrige kuvane u kiseloj tečnosti. Osim toga, arheozoološka istraga pokazuje često prisustvo svinjskih lobanja u skupu, dok su masnoće životinja koje nisu preživari otkriveni samo u retkim ogromnim kuvarskim posudama. Veliki broj specifičnih delova tela je povezan sa deljenjem ubijene životinje, dok se kuvanje ogromnih količina hrane može interpretirati kao priprema za veliku zabavu. Ovo nas je dovelo do toga da svinjske glave i velike posude smatramo tragovima gozbi. Ukratko, ova studija dokumentuje dnevnu pripremu hrane kao i pripremu za izuzetne trenutke u životima drevnih pripadnika naroda Diola Kasa.

Foto: Sui Xiankai / Xinhua News / Profimedia

• Koja je razlika između ovog novog multidisciplinarnog i standardnog arheološkog pristupa istraživanju kulinarske tradicije u prošlosti?

- Arheologija hrane je definitivno u fokusu tokom poslednje decenije. Međutim, interdisciplinarna istraživanja obično se zasnivaju na preklapanju dve ili tri vrste analiza, dok je naša studija preklopila nekoliko analiza na keramičkim posudama (morfološke, o korišćenju posuda, mikrobotaničke i organske hemijske analize) i nekoliko analiza na ručno prikupljenim ekofaktima i prosejanim uzorcima sedimenata (mrkrobotaničke, mikrobotaničke i arheozoološke analize). Ovaj nivo indetdisciplinarnosti omogućio nam je puniju sliku o hrani iz prošlosti.

• Da li taj pristup može da se koristi i na drugim arheološkim nalazištima u svetu i kako?

- Ovaj interdisciplinarni pristup definitivno je moguće preneti i u drugi hronološko-kulturni kontekst. Specijalisti su izabrani za studiju jer dolaze iz različitih oblasti i navikli su da rade na nalazištima iz praistorije, iz različitih delova Afrike, ali i sa različitih kontinenata. „SNF Sinergija: Putevi hrane u zapadnoj Africi“ obuhvata regione Senegala u različitim okruženjima i kulturnim sferama. Cilj je izgraditi metodologiju primenjivu za druge regione Afrike i van nje.

• Postoji nekoliko novih studija sa različim multidisciplinarnim pristupima u istraživanju ishrane u prošlosti. Koliko su tehnološke promene uticale na istragu prošlosti i ishrane u prošlosti?

- Razvoj i demokratizacija organske hemije i mikrobotaničkih analiza dali su novu energijiu arheologiji ishrane, pružaju dokaze o inače nevidljivim proizvodima poput mleka i unapređuju naša znanja o konzumaciji određenih delova biljaka ili životinja. Napredak napravljen u „tradicionalnom pristupu“, poput arheozoologije, karpologije ili proučavanja keramike takođe ne sme biti zanemaren jer su se metode uzimanja uzoraka popravile i dozvolile nam da imamo preciznije studije. Kao i uvek, interakcija između disciplina je najvažniji korak napred.

Selo Ediungu u Senegalu bilo je centar multidisciplinarnog istraživanja... Foto: Shutterstock / Xavier Llauger Dalmau

• Koliko je važno shvatiti kuhinju ljudi iz prošlosti, ishranu naših predaka ili drevnih imperija da bi se zaista razumeo njihov način života?

- Kada razmatramo ono što jedemo, kako transformišemo proizvode u obroke i kako ih konzumiramo, to nam pokazuje seriju izbora i akcija koje su duboko ukorenjene u naš kulturni identitet. Arheologija je kanonski fokusirana na materijalnu kulturu kako bi definisala kulture, ali i nematerijalne kulture, poput ishrane, pružaju informacije. Mogu da predstavljaju refleksiju društvenih, političkih, ekonomskih i religijskih pozicija i njihovu evoluciju kroz prostor i vreme.

• Šta je sledeće nakon analiza na „Maminom otpadu?

- Paralelno sa arheološkim iskopavanjima, mi radimo u nekoliko zajednica u jugoistočnom Senegalu, koje su specifične po različitom sistemu ishrane, kako bismo izgradili reference o funkcijama grnčarije – uspostavili „potpise“ u smislu oblika, dimenzija, korišćenja i organskih ostataka – i svim različitim tipovima koji se i dalje koriste. To će nam omogući elemente iz različitih kultura i pomoći arheolozima da rafinišu svoje interpretacije arheološke grnčarije i ishrane u prošlosti. Neki arheolozi iz tima takođe rade na iskopavanjima iz srednjevekovnog perioda na severu zemlje. Generalni cilj bio bi da razumemo evoluciju ishrane i njenu raznolikost u zapadnoj Africi tokom vekova ili čak milenijuma.

(Telegraf Nauka)