Mislili su da je to mumija poglavice Inka: Nova analiza donela potpuno iznenađenje

Za ostatke mumificirane lobanje koja se čuva u zbirci Muzeja kantonalne arheologije i istorije u Lozani duže od jednog veka se mislilo da je pripadala poglavici Inka.

Međutim, kada su dr Klodin Abeg i njene kolege rešili da ponovo analiziraju ostatke individue I Y-001, ispostavilo se da ovo baš i nije tačno – naučnici su bili potpuno iznenađeni.

Preporučujemo

Studija, objavljena u International Journal of Osteoarchaeology, opisala je analizu porekla, kao i tafonomsku i antropološku procenu kako bi otkrila poreklo ostataka i moguću životnu priču individue I Y-001, piše Phys.org.

Tokom protekle decenije, mnogi muzeji širom sveta započeli su ponovno ispitivanje ljudskih ostataka pronađenih u njihovim starijim zbirkama, u nastojanju da kontekstualizuju ostatke, otkriju njihovu stvarnu istoriju i osmisle njihovo buduće očuvanje.

I Y-001 je bila jedna takva individua, koju je muzeju donirao Luj Kufre. Kufre je emigrirao u Peru pre nego što se na kraju preselio u Čile. On je 1876. poslao lobanju, zajedno sa dvadesetak drugih arheoloških artefakata, muzeju u svojoj rodnoj Lozani.

Neobičan opis mumije

Etiketa koja je bila pričvršćena za lobanju ukazivala je na deo njenog pretpostavljenog porekla:

„Br. 10 - Lobanja Inke iz Bolivije iz kantona Ajač, provincija Amasuhos, pronađena u indijanskoj ruševini u ravnici Kordiljera u podnožju planine Iljimani na visini od 3.900 metara. Prema predanju sadašnjih Indijanaca, ova lobanja bi pripadala plemenskom poglavici.“

Međutim, ponovno ispitivanje lobanje i etikete pružilo je dodatne uvide. Izraz „indijanska ruševina“ pomenut u belešci najverovatnije se odnosio na „čulpu“, vrstu pogrebnog tornja koji je koristio narod Ajmara.

Ove strukture su bile uobičajen deo pogrebne tradicije oko jezera Titikaka, koje se danas nalazi u provinciji Los Andes, a koja je istorijski obuhvatala kanton Ajač iz kojeg je lobanja navodno uzeta. Pored toga, čulpe su obično bile rezervisane za članove višeg društvenog statusa, mada ne nužno samo za poglavice.

Dalje istraživanje lobanje otkrilo je tri neobičnosti: lobanja, koja je pripadala odraslom muškarcu, bila je veštački izdužena. Ova praksa se obično koristila za označavanje grupnog identiteta i nije bila povezana sa Inkama.

Zanimljivo je da ovaj običaj takođe pomaže u utvrđivanju relativnog datiranja lobanje. Pošto nije sprovedeno datiranje radioaktivnim ugljenikom, zbog destruktivne prirode postupka i nedostatka arheološkog konteksta, u teoriji bi bilo nemoguće odrediti vremenski okvir u kojem je ova individua živela. Međutim, iako znamo da su Ajmare praktikovale vezivanje lobanje, iz istorijskih podataka takođe znamo da je tu praksu zvanično zabranio vicekralj Francisko de Toledo između 1572. i 1575. godine. Poslednji poznati dokumentovani slučaj bio je sredinom 17. veka, što čini lobanju starom najmanje 350 godina.

Bušenje lobanje koje nije završeno

Osim toga, muškarac je bio podvrgnut pokušaju trepanacije, bušenju lobanje, koji nikada nije dovršen. Pokušaj nije usmrtio individuu, jer znaci zarastanja ukazuju na to da je živeo neko vreme nakon pokušaja zahvata.

Dr Abeg napominje da nije moguće reći zašto trepanacija nikada nije dovršena, navodeći da je mogao postojati bilo koji broj razloga.

- Postoji previše parametara: veština osobe koja je izvodila trepanaciju, pretrpljeni bol, početni razlog za preduzimanje zahvata… -rekla je ona.

Poslednja neobičnost identifikovana na individui I Y-001 bio je apsces zuba. Studija sugeriše da je to možda posledica loše oralne higijene, što je čest razlog za nastanak takve bolesti. Druga mogućnost je da je individua I Y-001 žvakala list koke, što, kada se radi prekomerno, može dovesti do stvaranja apscesa i gubitka zuba.

Slučaj individue I Y-001 primer je složenih etičkih i metodoloških izazova sa kojima se suočavaju savremeni muzeji dok se bave istorijskim zbirkama ljudskih ostataka.

(Telegraf Nauka/Phys.org)