Otkrivene tajne misterioznih panonskih konjanika: Analiziran DNK iz 424 skeleta, naučnici začuđeni ulogom žena

Prikaz avarskog ratnika... Foto: steffen schellhorn / imago stock&people / Profimedia

Društvo Avara, misterioznog naroda koji je između 6. i 9. veka naseljavao Panonsku niziju, bilo je patrilinearno, nasleđivanje je išlo po ocu, ali su žene udavane u udaljenim naseljima bile ključ društvene povezanosti. To je pokazala detaljna analiza DNK iz 424 skeleta pronađena u drevnim avarskim grobljima, koju su uradili naučnici sa više evropskih instituta.

U studiji „Mreža velikih rodovnika otkriva društvenu praksu avarskih zajednica“ objavljenoj u žurnalu Nature analizirale su se cele zajednice jer su prvi put ispitani svi grobovi sa određenih lokaliteta.

Preporučujemo

Avari, koji su došli u Panonsku niziju u vreme Velike seobe naroda, bili su konjanici i vladali su velikim oblastima ovog dela Evrope.

Zabrana brakova srodnika i levirat

- Rekonstrukcija proširenog multigeneracijskog pedigrea sa četiri nalazišta iz perioda Avara pokazuje konzistentnu reproduktivnu strategiju zasnovanu na patrilinearnom nasleđu, patrilokalnosti, ženskoj egzogamiji, strogom izbegavanju brakova srodnika i, u nekoliko slučajeva, više reproduktivnih partnera i praksu levirata. Otkrili smo indikacije da se društvena i biološka srodnost poklapala u velikom procentu, jer su se obrasci biološke povezanosti poklapali sa rasprostranjenošću grobova i posmrtih darova – navodi se u zaključku studije i dodaje:

- Ove tradicije nadživele su političke promene, promene u stilu života koje prikazuje materijalna kultura, promene u ishrani i interakciju sa lokalnom populacijom od kasnog 6. do ranog 9. veka. Potomci su bili jasno organizovani patrilinealno, ali su na većem nivou bili povezani sa ženama koje su se odselile zbog braka, a ove veze možda su bile jedan od glavnih vezivnih elemenata avarskog društva. Uglavnom male grupe od dve do četiri generacije pronalažene su u prvoj fazi, dok su one od četiri do sedam generacija počele da se razvijaju sredinom sedmog veka. Ovu promenu reflektuju povećanja groblja i naselja od sredine avarskog doba, kada su razvijena rana srednjovekovna naselja u karpatskom basenu. Najveće nalazište koje smo ispitivali imalo je veliku promenu zajednice u drugoj polovini 7. veka, što je verovatno izazvala promena u odnosu snaga na lokalnom nivou, ali to nije imalo nikakav efekat na društvenu organizaciju ili obrasce nasleđa. Za detektovanje ove promene bila je potrebna rekonstrukcija biološki povezane mreže celog groblja i ona je pokazala da genetski kontinuitet na tom nivou može da sakrije i promenu celih zajednica.

Ostaci avarskog oklopa... Foto: HENDRIK SCHMIDT / AFP / Profimedia

Šta je pisano o dolasku Avara

Kako se navodi u studiji, istorijsko znanje o Avarima nije veliko, a zasnovano je uglavnom na zapisima njihovih neprijatelja – Vizantinaca (Istočnog rimskog carstva) i Franaka. Zbog toga nema mnogo opisa načina života u samom društvu, a posebno je malo podataka o ženama, koje se spominju samo tri puta.

- U to vreme dolazi na vizantijske granice još jedno novo azijsko pleme, koje će nekoliko vekova biti jedno od najvažnijih u istoriji srednje Evrope. To su Avari ili Obri. Tursko-tatarskog porekla oni su ranije stanovali negde iza Kaspijskog mora. Oblikom, bojom lica i običajima oni su toliko bliski Hunima, da ih mnogi od starijih pisaca ili potpuno mešaju ili svesno identifikuju s njima. Jedan vizantijski pisac, Teofilakt Simokata, koji ima najbolja obaveštenja o njima, tvrdi da oni i jesu u stvari Huni, a da su avarsko ime uzeli od slavnog i čuvenog plemena Avara, da bi tim imenom stvorili sebi veći ugled. Nomadsko pleme, oni su menjali svoja sedišta, često od volje, a često i prisiljeni. U turskom avar uopšte označava begunca i skitača. Ovog puta (552) njih su bili potisli Turci i u begu pred njima Avari su, inače kao i svi Huni dobri konjanici, doprli na zapadne obale Crnog mora. Odatle, njih oko 20.000, bežeći i dalje ostaviše i crnomorske narode, koji su živeli onuda. Taj njihov beg zapamćen je dobro i Vizantijci su im ga docnije češće prebacivali, dok su Turci svakom prilikom naglašavali, da su Avari još uvek njihovi podanici, i da, ma gde bili, ne mogu izbeći maču njihova sultana – naveo je Vladimir Ćorović o Avarima u svojoj Istoriji srpskog naroda.

Foto: HENDRIK SCHMIDT / AFP / Profimedia

On navodi da „562. šalju poslanika u Carigrad i traže da im se odredi zemlja za naselja“.

- Prema predlogu stretiga Justina car im ponudi bišu postojbinu Herula, takozvanu drugu Panoniju, ali Avari ne primiše te ponude. Justin beše poverljivo saznao da je želja Avara u stvari bila sasvim druga: oni nisu tražili zemlju za stalno naselje, nego kao teren za pljačku i s toga su hteli da pređu na desnu obalu Dunava, i to, radi lakšeg uspeha, sa dozvolom Carevine. Avari, koji su okupili oko sebe ostatke srodnih hunskih plemena, i u istočnoj Evropi i na desnoj obali Dunava, neke milom, a neke silom, kao u međusobnim borbama iskrvavljena bugarska plemena, počeli su bili da se šire prema zapadu i bez pristanka Justinijanova. Konjanici, u širokim poljianama ovih predela, oni, kao i Huni Atilina vremena, imaju prostrano poprište za svoje ispade. Ratnici po zanatu i od potrebe. Dosta brzo upoznaju Panoniju, prelaze u nju i u zaletima iskrsavaju čak na franačkim granicama – pisao će Ćorović.

(Telegraf Nauka / Nature)