SVEMIRSKI TERORIZAM više nije naučna fantastika! „To je opipljiva pretnja sa stvarnim posledicama“

Satelitska tehnologija nezaustavljivo napreduje, a svemir postaje sve dostupniji i privatnim i državnim akterima, pa sada nad Zemljom lebdi nova i uznemirujuća pretnja – svemirski terorizam.

Ovo u tvrdi En Mari Brenan, profesorka Univerziteta u Vaikatu, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti:

Nekada oblast naučne fantastike, ideja o terorističkim aktivnostima u svemiru sada postaje sve veća briga za stručnjake. Demokratizacija svemira nije otvorila vrata samo inovacijama, već i ranjivosti. Postojeći pravni okviri možda nisu spremni da odgovore na te nove izazove.

U poslednjoj deceniji širenje komercijalnih svemirskih projekata i smanjenje troškova razvoja satelitske tehnologije dramatično su snizili prepreke za ulazak u „svemirske vode“. Ova promena je osnažila ne samo države, već i privatne korporacije i, što je zabrinjavajuće, nedržavne aktere.

Grupe i pojedinci koji su nekada smatrani beznačajnim u domenu svemirske bezbednosti sada su sposobni da pokreću sajber napade na satelite i zemaljske stanice.

U martu 2022. grupa Network Battalion (NB65), povezana sa kolektivom Anonymous, navodno je hakovala rusku civilnu svemirsku agenciju Roskosmos u znak protesta protiv ruske invazije na Ukrajinu. Grupa je tvrdila da je preuzela kontrolu nad nekoliko satelita, što je navelo tadašnjeg šefa Roskosmosa Dmitrija Rogozina da izjavi kako bi onesposobljavanje satelita druge zemlje moglo da se smatra povodom za rat.

Iako je pričinjena minimalna šteta, incident ukazuje na širi trend – rastuću sposobnost nedržavnih aktera da ometaju svemirsku infrastrukturu. Takođe otvara hitna pitanja o odgovornosti, nadležnosti i adekvatnosti međunarodnog prava.

Pravni vakuum u kosmosu

Međunarodno svemirsko pravo, zasnovano na Sporazumu o svemiru iz 1967, nastalo je u eri kada je samo nekoliko država imalo pristup orbiti. Sporazum naglašava miroljubivo istraživanje i saradnju, navodeći da aktivnosti u svemiru moraju biti u skladu sa Poveljom UN i doprinositi međunarodnom miru. Međutim, u njemu ne postoje izričite odredbe koje se bave terorizmom ili delovanjem nedržavnih subjekata.

Član VI Sporazuma obavezuje države da budu odgovorne za nacionalne aktivnosti u svemiru, bilo da ih sprovode državne agencije ili privatne organizacije. Ipak, ne definiše pojam „nevladinih entiteta“, niti propisuje mehanizme sprovođenja.

Ova nejasnoća ostavlja ogromnu prazninu u pravnoj strukturi, naročito sada kada privatne kompanije sve više preuzimaju ulogu koje su nekad imale nacionalne svemirske agencije.

Konvencija o odgovornosti iz 1972. godine pruža određenu pravnu osnovu za naknadu štete izazvane svemirskim objektima. Ipak, ona se takođe fokusira na državne aktere i ne predviđa ideološki motivisane napade koje sprovode odmetnute grupe ili pojedinci.

Jedan od najhitnijih izazova u rešavanju problema svemirskog terorizma jeste nedostatak jedinstvene definicije.

Tradicionalne definicije terorizma ističu nameru da se država prisili na delovanje ili nedelovanje putem nasilja. Ali kako se to prenosi u orbitalni prostor?

Neki stručnjaci predlažu da se svemirski terorizam definiše kao ideološki motivisano uništavanje koje cilja svemirsku industriju. Takva definicija obuhvata ekonomski aspekt, ali zanemaruje jedinstvene dimenzije nacionalne bezbednosti u svemiru. Bez sveobuhvatne definicije, dela koja variraju od sajber upada do fizičkih napada na satelite rizikuju da budu pogrešno klasifikovana ili potpuno zanemarena.

Istorijski presedani i novi oblici pretnji

Iako retko prijavljivan, svemirski terorizam nije nova pojava. Još 1999. britanski vojni satelit Skynet navodno je bio meta hakera koji su tražili otkupninu. Iako je Ministarstvo odbrane ostalo uzdržano od komentara, izveštaji su sugerisali da su komunikacioni kanali bili kompromitovani, što ukazuje na sofisticirano narušavanje nacionalne bezbednosti.

Kasnije je Rusija optuživana za uporne pokušaje ometanja britanskih satelita. Takva taktika remeti komunikacije i predstavlja ozbiljan rizik i za civilne i za vojne operacije. Ovi incidenti pojačali su zabrinutost da će napadi na satelite – bilo hakovanjem, ometanjem ili fizičkim uništenjem – postajati sve češći i sofisticiraniji u narednim godinama.

Kako svemirski sistemi postaju sve više integrisani sa infrastrukturom na Zemlji, podržavajući sve – od telekomunikacija do navigacije – ulozi rastu eksponencijalno. Stručnjaci upozoravaju da bi naredna decenija mogla doneti porast ideološki motivisanih napada na satelite, sa razornim posledicama po globalnu bezbednost i trgovinu.

Kancelarija Ujedinjenih nacija za svemirska pitanja (UNOOSA) tek je nedavno počela da se bavi bezbednosnim pretnjama u svemiru. Međutim, bez posvećenog pravnog okvira, ti napori ostaju fragmentisani.

Jedan od mogućih pravaca bio bi razvoj mera transparentnosti i izgradnje poverenja kako bi se podstakla saradnja između državnih i nedržavnih aktera. Ipak, sporazumi o razmeni podataka i dalje su teško ostvarivi zbog pitanja nacionalne bezbednosti.

Buduća istraživanja moraju ispitati kako UNOOSA može pomoći državama u izradi domaćih zakona koji se bave svemirskim terorizmom. To uključuje definisanje toga šta je teroristički akt u svemiru, uspostavljanje protokola za prijavljivanje incidenata i određivanje odgovornosti za napade na komercijalnu i civilnu infrastrukturu.

Svemirski terorizam više nije teorijski problem. To je opipljiva pretnja sa stvarnim posledicama. Kako se granica između državnih i nedržavnih aktera zamagljuje, a privatne kompanije preuzimaju sve veće uloge u istraživanju svemira, potreba za snažnim i prilagodljivim pravnim okvirom postaje presudna.

Pitanje više nije da li se svemirski terorizam dešava, već kako će međunarodna zajednica reagovati kada se dogodi. Bez jasnih pravila, mehanizama odgovornosti i strategija saradnje, čovečanstvo rizikuje da poslednju granicu pretvori u sledeće bojno polje.

(Telegraf Nauka/The Conversation)