Džinovski orlovi dominirali su nebom: Otimali su ljudsku decu i oblikovali našu evoluciju

Nakon udara asteroida koji je zbrisao dinosauruse, džinovske ptice postale su predatori na vrhu lanca ishrane. I to je trajalo desetinama miliona godina. A plen ovih džinovskih grabljivica bili su i prvi ljudi, piše BBC.

Dete naših drevnih predaka, staro samo tri godine i u periodu nicanja zuba, lutalo je kroz zatalasanu travu južnoafričke savane pre 2,8 miliona godina. Mladi Australopithecus africanus nije bio svestan da ga neko posmatra odozgo. Bez upozorenja, ogromna ptica grabljivica se obrušila. Zgrabila je dete i ubila ga.

Preporučujemo

Nije sa sigurnošću poznato koja je vrsta ptice pojela ovo dete ranog hominina, danas poznato kao „dete iz Taunga”. Međutim, ubodne rane ispod očnih duplji odgovaraju kandžama orla koji na taj način lovi svoj plen, često ostavljajući deo ulova na drvetu, a ostatak odnoseći u gnezdo.

Kameno doba bilo je opasno vreme za život. Megafauna je zavladala svetom. Rani ljudi živeli su pored mamuta, mastodona, džinovskih lenjivaca, sabljozubih mačaka - i ogromnih ptica koje su jele decu.

Desetinama miliona godina, između nestanka neptičjih dinosaurusa i Velikog ledenog doba, nebom su vladali ovi džinovi. Njihova vladavina je možda oblikovala tok ljudske evolucije na duboke, a zanemarene načine. Smatra se da su neke od njih ostavile trag u legendama o pticama koje otimaju decu, pričama koje su opstale u kulturama širom sveta dugo nakon što su same ptice izumrle.

Kada su neptičji dinosaurusi zbrisani sa planete, nebo je bilo prekriveno prašinom, a većina biljaka je nestala. Za životinje gotovo da nije bilo druge hrane osim semenja, ali pticama je to sasvim odgovaralo.

U odsustvu predatora, neke male preživele ptice sa kljunom, koje su živele na tlu, uspele su da evoluiraju u džinove.

Neke su bile biljojedi, poput australijskih Dromornithidae, poznatih kao „demonske patke sudnjeg dana” - nalik današnjim patkama, ali 100 puta veće i teže od krava. Neke su se vinule u nebo postavši ogromni okeanski predatori, poput najveće poznate ptice letačice koja je ikada živela, Pelagornis sandersi iz Južne Karoline, sa impresivnim rasponom krila od sedam metara.

Druge su, međutim, preuzele uloge koje su ostale upražnjene izumiranjem vrhunskih kopnenih predatora, poput tiranosaurusa. Tamo gde ima krupnog plena, razvijaju se još veći predatori. To su bile čudovišne ptice sa kojima su naši preci morali da se suočavaju.

- Otkad postoje primati, postoje i ptice grabljivice – rekao je Skot Mekgro (Scott McGraw), primatolog sa Državnog univerziteta u Ohaju, SAD. - A grabljivice su uvek lovile primate - uključujući nas i naše srodnike.

Odjeci drevnog sukoba naših predaka i džinovskih ptica mogu se i danas videti u divljini. Kada je Mekgro pregledao ostatke više od 600 savremenih primata koje su ubile ptice grabljivice, uključujući afričke krunisane orlove u šumi Tai u Obali Slonovače, otkrio je izuzetnu sličnost sa tragovima kandži na ostacima deteta iz Taunga.

Na velikom broju majmunskih lobanja uočena su oštećenja na dnu očne duplje„gde je orao ili kljunom iskljucao oči, ili ih iščupao kandžama”, objašnjava Mekgro.

- Jedan od naših recenzenata sišao je u trezor sa fosilima, uzeo dete iz Taunga i utvrdio da su oštećenja identična – rekao je on.

Mekgro veruje da su ptice grabljivice redovno jele naše ljudske pretke i da je lov od strane ptica možda bio jedna od najvažnijih selektivnih sila u evoluciji primata, reda kojem pripadaju i ljudi.

- Ako se sada vratimo i pažljivije ispitamo zbirke ljudskih fosila prikupljene tokom godina - kaže on - postoji velika verovatnoća, sada kada znamo šta tražimo, da ćemo pronaći još oštećenja nastalih od ptica grabljivica. Ako je ono što vidimo u Taiju ikakav pokazatelj, onda je ovo bilo uobičajeno.

U paleoantropološkim nalazima gotovo da nema sumnje da su rani ljudi bili plen, navodi Džejms Koul (James Cole), arheolog i dekan primenjenih nauka na Univerzitetu u Brajtonu u Velikoj Britaniji.

- Posebno rani hominini, poput mladunčeta vrste Australopithecus africanus koje je pojeo orao – rekao je.

Koul ističe da su naši rani preci bili večera za mnoge predatorske vrste.

- Definitivno smo bili lovljeni – naglasio je.

Potreba da se izbegnu predatori, od ptica do leoparda, hijena i džinovskih krokodila, verovatno je predstavljala važan evolucioni pritisak na naše pretke. Smatra se da je to što smo bili plen džinovskih ptica oblikovalo i naša tela i naš um.

Naša sposobnost da stojimo na dve noge, na primer, olakšala nam je uočavanje predatora. Saradnja i altruizam, međusobna zavisnost i zaštita takođe su nam pomogli. Veličina grupe postala je veoma važna, kaže Koul.

- U većem broju je sigurnost – naglasio je.

Kada je reč o izbegavanju ptica grabljivica, što je društvena grupa veća, to bolje, dodaje Mekgro.

Za razliku od predatora koji progone svoj plen - poput lavova ili vukova - ptice grabljivice su često predatori iz zasede. One su nečujne i, kao u slučaju krunisanih orlova, skrivaju se u drveću dok ne dođe pravi trenutak. To ukazuje na to da je ljudska sklonost ka društvenosti mogla biti podstaknuta upravo potrebom da se izbegnu ptice grabljivice, kako bi više pojedinaca moglo da motri na iznenadni napad - što je fenomen poznat kao „efekat mnogih očiju”.

Koul dodaje da su veće grupe mogle doprineti i nastanku jezika. Pritisak da se izbegne smrt odozgo možda je čak pokrenuo i samu evoluciju jezika, sugeriše Mekgro.

Smatra se da je do najvećeg preklapanja između džinovskih ptica grabljivica i naših predaka došlo na američkom kontinentu.

Prvi ljudi u Americi susretali su se sa teratornima. Bile su to ogromne ptice mesožderke koje su mogle da progutaju ceo svoj plen. Lebdeći visoko iznad tla, ove ptice nalik kondorima imale su raspon krila od šest metara, i bile su i strvinari i predatori.

Teratorni su vladali nebom oko 25 miliona godina, a izumrli su pre oko 10.000 godina, znatno nakon dolaska prvih ljudi u Ameriku. Teratorn je možda bio inspiracija za legende o gromoptici. U mitologiji američkih starosedelaca, gromoptica ima kolosalan raspon krila i veruje se da upravlja grmljavinom i munjama.

(Telegraf Nauka/BBC)