Misterija nestanka hobita konačno rešena? Klimatske promene dovele do izumiranja vrste

Zašto je Homo floresiensis, neobična ljudska vrsta poznata širom sveta kao hobiti, nestao sa indonežanskog ostrva Flores jedno je od najintrigantnijih pitanja paleoantropologije. Tokom godina naučnici su razmatrali različite mogućnosti – od razornih vulkanskih erupcija i bolesti do dolaska savremenog čoveka. Međutim, novo istraživanje ukazuje da odgovor možda nije u jednom dramatičnom događaju, već u sporim klimatskim promenama koje su tokom hiljada godina postepeno menjale čitav ekosistem ostrva, prenosi SciTechDaily.

Otkriće fosila u pećini Liang Bua 2003. godine potpuno je promenilo dotadašnje shvatanje ljudske evolucije. Naučnici su pronašli ostatke odraslih jedinki visokih oko jednog metra, sa veoma malim mozgom, ali i dokazima da su izrađivali kamene alatke i uspešno lovili. Takva kombinacija osobina bila je neočekivana i pokazala je da je ljudska evolucija bila mnogo raznovrsnija nego što se ranije pretpostavljalo.

Preporučujemo

Iako su hobiti, kako ih nazivaju, ubrzo postali jedna od najpoznatijih izumrlih ljudskih vrsta, njihov nestanak ostao je velika nepoznanica. Fosili pokazuju da su živeli na Floresu desetinama hiljada godina, ali da su pre oko 50.000 godina iščezli iz arheoloških zapisa. Šta se dogodilo u međuvremenu, bilo je pitanje na koje nije postojao jasan odgovor.

Ovoga puta istraživači nisu krenuli od fosila ili kamenih alatki. Umesto toga, pokušali su da rekonstruišu prirodno okruženje u kojem su hobiti živeli, polazeći od pretpostavke da promene klime mogu ostaviti tragove koji opstaju mnogo duže od kostiju i biljaka.

Na osnovu studije objavljene u žurnalu Communications Earth & Environment, naučnici su analizirali stalagmite iz pećina na Floresu – kamene tvorevine koje nastaju veoma sporim taloženjem minerala iz vode. Svaki njihov sloj predstavlja svojevrsni zapis o klimatskim uslovima u trenutku kada je nastao, pa istraživači iz njih mogu da rekonstruišu količinu padavina i jačinu monsunskih ciklusa tokom desetina hiljada godina.

Za razliku od kratkotrajnih meteoroloških merenja, stalagmiti čuvaju podatke kroz čitave geološke epohe. Hemijski sastav njihovih slojeva menja se u zavisnosti od količine kiše, temperature i isparavanja, zbog čega predstavljaju jedan od najpouzdanijih prirodnih arhiva drevne klime.

Analiza je pokazala da Flores nije oduvek izgledao kao danas. U periodu između približno 91.000 i 76.000 godina pre sadašnjosti klima je bila znatno vlažnija. Monsuni su donosili obilne padavine, vegetacija je bila razvijena, a ostrvo je pružalo dovoljno hrane velikim biljojedima i njihovim predatorima.

Međutim, pre oko 61.000 godina počinje dugotrajan preokret. Letnje kiše postajale su sve ređe, sušni periodi sve duži, a količina dostupne vode postepeno se smanjivala. Nije bila reč o kratkoj klimatskoj epizodi, već o promenama koje su trajale hiljadama godina i postepeno menjale čitav pejzaž ostrva.

Da bi proverili kako su se te promene odrazile na životinje, istraživači su analizirali i fosilne zube patuljastog stegodona, dalekog srodnika današnjih slonova. Ova neobična životinja bila je jedan od najvažnijih velikih biljojeda na Floresu, a brojni nalazi ukazuju da je predstavljala važan izvor hrane za Homo floresiensis.

I zubi stegodona čuvaju informacije o sredini u kojoj su životinje živele. Njihov hemijski sastav pokazao je da se naglo opadanje populacije poklopilo upravo sa periodom kada su klimatski uslovi počeli da se pogoršavaju.

Kako je vode bilo sve manje, menjala se i vegetacija. Manje biljaka značilo je manje hrane za velike biljojede, a njihov broj počeo je da opada. Kada nestaje plen, menja se čitav lanac ishrane, pa posledice osećaju i vrste koje od njega zavise.

To navodi na zaključak da su i „hobiti” morali da promene način života. Umesto da vekovima koriste isto područje oko pećine Liang Bua, verovatno su bili primorani da prate životinje koje su se selile u potrazi za vodom i pašnjacima. Zbog toga istraživači smatraju da pećina Liang Bua možda nije mesto na kojem je Homo floresiensis izumro. Mnogo je verovatnije da ju je napustio mnogo ranije, prateći promene koje su zahvatile ostrvo.

Ovakvo tumačenje menja dosadašnji pogled na njihov nestanak. Umesto slike iznenadne katastrofe, pred naučnicima se pojavljuje scenario u kojem se uslovi za život pogoršavaju veoma sporo – gotovo neprimetno iz jedne generacije u drugu.

U isto vreme u jugoistočnu Aziju i Australaziju širio se Homo sapiens. To ne znači da je savremeni čovek odgovoran za nestanak „hobita”, ali klimatske promene mogle su povećati verovatnoću da se dve ljudske vrste nađu na istom prostoru, jer su obe tragale za područjima bogatim vodom i hranom.

Autori naglašavaju da za sada nema dokaza o direktnom sukobu između njih. Umesto jednostavnog objašnjenja, studija pokazuje da je nestanak jedne vrste verovatno rezultat složenog spleta prirodnih promena koje su trajale veoma dugo.

Zanimljivo je da se poslednji tragovi Homo floresiensis, patuljastih stegodona i kamenih alatki pojavljuju neposredno ispod sloja vulkanskog pepela starog oko 50.000 godina. Erupcija je možda dodatno pogoršala već narušene uslove, ali istraživači smatraju da je ključni proces započeo mnogo ranije, kada je klima počela postepeno da postaje suvlja.

Ovo istraživanje pokazuje koliko su klimatske promene snažan pokretač evolucije i izumiranja. Vrste ne nestaju uvek zbog jedne katastrofe. Ponekad se njihov svet menja toliko sporo da svaka generacija uspeva da se prilagodi tek neznatno lošijim uslovima, sve dok na kraju granica opstanka ne bude nepovratno pređena.

Priča o „hobitima” zato nije samo priča o jednoj neobičnoj ljudskoj vrsti. Ona govori o tome koliko su klima, voda i dostupnost hrane oblikovali istoriju života na Zemlji. Nekada je dovoljno da monsuni oslabe, reke postanu pliće, a vegetacija siromašnija da čitav ekosistem krene putem sa kojeg više nema povratka.

Iako mnoga pitanja o Homo floresiensis i dalje čekaju odgovor, nova studija pruža najuverljivije objašnjenje do sada. Umesto iznenadnog nestanka, sve više se nazire slika sveta koji se polako menjao, primoravajući njegove stanovnike da napuste poznata staništa. Na kraju možda nije nestala samo jedna ljudska vrsta – nestao je čitav ekosistem koji joj je hiljadama godina omogućavao opstanak.

(Telegraf Nauka / SciTech Daily)