Da li najstariji predak čoveka POTIČE SA BALKANA? Novi fosil mogao bi da izmeni sve što znamo o poreklu ljudi

Međunarodni tim istraživača veruje da bi novootkrivena butna kost iz Bugarske mogla da izmeni mnogo toga što znamo o poreklu ljudi i evoluciji naše vrste, saopštio je Univerzitet u Tibingenu.

Hod na dve noge dugo se smatra ključnom tačkom u ljudskoj evoluciji i jednom od naših najznačajnijih karakteristika. Do sada su naučnici pretpostavljali da su prvi ljudi iz Afrike i da se tamo razvio bipedalizam pre otprilike 6 miliona godina. Međutim, stručnjaci Nacionalnog prirodnjačkog muzeja Bugarske, Aristotelovog univerziteta u Solunu, Centra za ljudsku evoluciju i paleoekologiju Univerziteta u Tibingenu i Univerziteta u Torontu veruju da butna kost sa Balkana pokazuje nedvosmislene karakteristike hodanja na dve noge i to ljudskog pretka koji je živeo pre više od 7 miliona godina. Fosil, otkriven na nalazištu Azmaka u Bugarskoj, opisan je u studiji u žurnalu Palaeodiversity and Palaeoenvironments.

Preporučujemo

Grekopitekus – najstariji predstavnik ljudske loze?

- Sa starošću od 7,2 miliona godina, ovaj predak, kojeg svrstavamo u rod Graecopithecus, mogao bi biti najstariji poznati čovek – rekao je Dejvid Begun, profesor sa Univerziteta u Torontu, u saopštenju.

Prvi nalaz jednog primerka Graecopithecusa - donja vilica - otkriven je na nalazištu u blizini Atine. Istraživački tim je još 2017. godine ispitao ovaj nalaz i zaključio da oblik korena zuba ukazuje na predstavnika ljudske loze. Ipak, bipedalizam ove vrste nije se mogao utvrditi samo na osnovu donje vilice. Novootkrivena butna kost iz Azmake značajno menja stanje podataka.

Ovo je najverovatnije butna kost ženke koja je bila teška oko 24 kilograma. Živela je kraj reke u predelu savane, sličnom onom u današnjoj istočnoj Africi.

- Niz spoljašnjih i unutrašnjih morfoloških karakteristika, kao što su produženi i uspravno usmereni vrat butne kosti, specifična mesta pripoja glutealnih mišića ili debljina spoljašnjeg sloja kosti, pokazuju sličnosti sa dvonožnim fosilnim precima ljudi i samim ljudima – rekao je profesor Nikolaj Spasov iz Nacionalnog prirodnjačkog muzeja Bugarske.

Po tome se razlikuje od butnih kostiju afričkih čovekolikih majmuna koji žive na drveću.

- Ipak, Graecopithecus se još nije kretao na isti način kao anatomski moderni ljudi - dodao je istraživač.

Butna kost iz Azmake objedinjuje karakteristike afričkih čovekolikih majmuna sa onima kod mlađih dvonožaca.

- Graecopithecus predstavlja korak u ljudskoj evoluciji između naših predaka koji su živeli na drveću i onih na tlu, kao što je skoro 12 miliona godina star Danuvius guggenmosi iz oblasti Algoj, i mlađih nalaza iz istočne Afrike. On bi se svakako mogao nazvati „karikom koja nedostaje“ – rekao je Begun.

Graecopithecus najverovatnije potiče od balkansko-anadolskih čovekolikih majmuna starih od 8 do 9 miliona godina, kao što su Ouranopithecus i Anadoluvius, koji su se razvili od predaka iz zapadne i srednje Evrope.

Klimatski pokretači širenja

- Znamo da su klimatske promene velikih razmera u istočnom Mediteranu i zapadnoj Aziji pre između 8 i 6 miliona godina dovele do periodičnog nastajanja prostranih polupustinja i pustinja. Ovaj razvoj je pokrenuo nekoliko talasa širenja evroazijskih sisara ka Africi i postavio temelje današnje faune sisara afričkih savana – rekla je profesorka Madlen Beme iz Centra za ljudsku evoluciju i paleoekologiju pri Univerzitetu u Tibingenu.

Autori studije stoga pretpostavljaju da su se i čovekoliki majmuni širili ka jugu.

Da li su se preci šimpanzi, gorila i ljudi odvojili još u Evropi i da li su ovi talasi širenja čak bili razlog za genetsku izolaciju njihovih loza, moraće da se razjasni budućim istraživanje. Moguće je da se i Graecopithecus proširio sa Balkana u Afriku, gde je pre šest miliona godina došlo do pojave ranih ljudskih predaka poput roda Orrorin, a kasnije i Australopithecus afarensis, čiji je najpoznatiji predstavnik nalaz nazvan Lusi.

Radovi u Azmaki i na drugim nalazištima na Balkanu se nastavljaju kako bi se pronašlo još primeraka Graecopithecusa i saznalo više o ekologiji i evoluciji ovog iznenađujuće ranog dvonošca i mogućih ljudskih predaka.

(Telegraf Nauka/Universität Tübingen)