Lusi je mogla da trči samo 5 metara u sekundi: 3D simulacija otkrila tajnu brzine modernih ljudi
Drevni rođaci i preci modernih ljudi trčali su na dve noge, kao i homosapijensi, ali je njihova brzina bila mnogo manja. To je pokazala 3D kompjuterska simulacija trčanja vrste Australopithecus afarensis, malih hominina koji su živeli pre više od tri miliona godina, a kojima je pripadala i čuvena Lusi, piše Nature.
- U ovoj analizi prikazan je detaljan snimak brzine trčanja hominina i mišićnih adaptacija koje su omogućile modernim ljudima da trče na duge staze. To je veoma temeljan pristup – rekao je Herman Pontzer, evolucioni antropolog sa Univerziteta Djuk u Daramu.
Preporučujemo
Misterija „ljudi sa velikom glavom“: Provokativni rad predstavio novu vrstu drevnih rođaka homosapijensa
Lusi je možda koristila alat pre više od 3 miliona godina: To pokazuju šake ljudskih predaka
Nalazi su objavljeni ove nedelje u Current Biology.
A. afarensis je hodao uspravno, na dve noge, zbog čega su fosili ove vrste omiljeni među istraživačima koji žele da otkriju kako je bipedalizam evoluirao kod ljudi. Ali malo studija je istraživalo sposobnost trčanja hominina jer to zahteva više od proučavanja fosilizovanih otisaka stopala i kostiju, kaže Karl Bejts, istraživač evolucione biomehanike sa Univerziteta u Liverpulu.
On i njegove kolege kreirali su 3D digitalni model skeleta Lusi - gotovo kompletnog 3,2 miliona godina starog A. afarensis primerka otkrivenog u Etiopiji pre pola veka. Koristili su mišićne karakteristike modernih majmuna i površinu Lusinih kostiju da procene mišićnu masu drevnog hominina. Zatim su koristili simulator da „pokreću“ svoj model Lusi i uporedili njegove performanse sa performansama digitalnog modela modernog čoveka.
Simulacije su pokazale da je Lusi mogla da trči na dve noge, uprkos nedostatku izdužene Ahilove tetive i skraćenih mišićnih vlakana za koja se smatra da doprinose trčanju na izdržljivost kod modernih ljudi. Ali brzina nije bila Lusina jača strana: mogla je da dostigne maksimum od samo oko 5 metara u sekundi, čak i nakon što su istraživači premodelirali njeno telo sa ljudskim mišićima. Suprotno tome, ljudski model je trčao približno 8 metara u sekundi. Svi modeli su ukazali da su njene fizičke proporcije bile glavni krivac.
- Čak i ako pojačate sve mišiće, ona je i dalje bila sporija - kaže Bejts.
Istraživači su zatim procenili da li određeni mišići imaju ulogu u potrošnji energije tokom trčanja. Kada su dodali ljudske skočne mišiće modelu Lusi, potrošnja energije je bila uporediva sa potrošnjom drugih životinja slične veličine. Ali trčanje je postalo napornije za Lusi kada je tim zamenio ljudske skočne mišiće majmunskim. Ovo ukazuje da adaptacije Ahilove tetive i okolnih mišića omogućavaju modernim ljudima da trče duže periode.
Bejts i njegove kolege sada planiraju da istraže da li su umor i opterećenje kostiju takođe uticali na to kako Lusi trči.
(Telegraf Nauka/Nature)