Naučnici su konačno otkrili kako je izgledala ogromna drevna ajkula
Potpuni i delimični skeleti pronađeni u Meksiku otkrivaju oblik tela i antomiju ptihodusa, kao i njegovu verovatnu ishranu.
Fosili pronađeni u malim kopovima na severoistoku Meksika tokom poslednje decenije pripadaju ptihodusu – stvorenju koje je živelo u morima pre oko 105 do 75 miliona godina.
Preporučujemo
Tenk iz doba trijasa: Identifikovan novi, zastrašujući predak krokodila
U Peruu pronađen fosil rečnog delfina: Živeo je u Amazonu pre 16 miliona godina
Fosili ptihodusa su se pojavljivali ranije, ali sa kostima od hrskavice, koja ne mineralizuje dobro, mnogi su predstavljali izolovane zube, ogromne i neobične. Stoga nije bilo lako utvrditi kako je ptihodus tačno izgledao i koje mesto zauzima na evolucionom porodičnom stablu, piše Guardian.
„Pronalazak novih primeraka u Valjesilju rešava zagonetku otkrivajući oblik tela i anatomiju ove izumrle ajkule“, kaže dr Romen Vulo sa Univerziteta u Renu.
„Ptihodus je dugo bio klasičan primer zuba u potrazi za telom. Sad ga imamo, sa temeljitom analizom gde mu je mesto u porodičnom stablu ajkula i dobrom šansom da se utvrdi njegova ekomorfologija – kako se uklapa u morske ekosisteme kasne krede“, kaže prof. Majkl Koats sa Čikaškog univerziteta.
Naučnici opisuju kako su izučavali šest uzoraka ptihodusa iz vremena pre oko 93 miliona godina. Među njima je kompletan primerak koji otkriva izgled ptihodusa sa strane, sa ne samo skoro svim skeletnim elementima, već i zubima, očuvanim ostacima mišića i konturom tela zajedno sa svim perajima.
Još tri uzorka su gotovo kompletna, uključujući mladu ajkulu dugačku malo više od 56 centimetara, dok su preostala dva uzorka nepotpuni skeleti.
Mnoštvo odlika sačuvanih u fosilima, uključujući skeletnu anatomiju peraja, omogućilo je novu analizu mesta ptihodusa na evolucionom porodičnom stablu. Rezultati pokazuju da je u pitanju vrsta morskih pasa – grupa koja uključuje izumrlu džinovsku ajkulu magalodona i veliku belu ajkulu koja danas živi u okeanima.
Oblik celog tela i proporcije, i jedan broj odlika, uključujući veličinu, oblik i poziciju peraja, kao i debeo kičmeni stub, sugerišu da je ptihodus bio brz plivač, dok masivni zubi nalik kaldrmi podržavaju ranije zaklučke da se hranio stvorenjima sa egzoskeletom.
Sve u svemu, nalazi sugerišu da je ptihodus lovio u otvorenim vodama, a jeo je verovatno morske kornjače i amonite, a ne stvorenja poput školjki koja su živela na morskom dnu‚ kao što se ranije mislilo. „Sad znamo da je ptihodus izgledao kao atlantska psina, brzo plivajuća palegijska vrsta“, kaže Vulo.
Iako je ptihodus možda najveća ajkula sa takvom ishranom, novi fosili sugerišu da imao maksimalnu dužinu od oko 9,7 metara – više nego današnja velika bela ajkula, ali manje od ranijih procena da je mogao biti duži od 10 metara.
Studija takođe ukazuje da je ptihodus možda izumro zbog nadmetanja sa drugim stvorenjima, kao što su veliki akvatični reptili koji su se hranili sličnim plenom.
Ovo je važno zato što je više od trećine ajkula i raža danas suočeno sa opasnošću od ekstinkcije. Ptihodus nam pokazuje šta će se desiti sa velikim alfa predatorima kao što je bela ajkula ako mi, kao njihov glavni konkurent, ne preispitamo naše postupke.
(Telegraf Nauka/Guardian)