„Da li mogu da budem zombi još dve godine?“ Naučnici ispitivali zašto roditelji ne žele više dece

Iscrpljenost, trauma i surova realnost roditeljstva navode sve više australijskih porodica da dvaput razmisle o tome da li žele još jedno dete. Odluke o proširenju porodice nisu nimalo jednostavne i često se svode na to da li porodice osećaju da mogu fizički, emocionalno i mentalno da izdrže sve to još jednom, pokazala je nova studija sprovedena na uzorku od 1.000 roditelja, saopštio je Univerzitet Flinders.

Glavni autor studije objavljene u Women’s Reproductive Health Journal, profesor Damijen Rigs, kaže da ovi nalazi ruše mit o tome da je novac glavna prepreka.

Preporučujemo

- Ljudi često pretpostavljaju da će porodice imati više dece ako im ponudite finansijske podsticaje, ali roditelji nam kažu da njihove odluke oblikuje ono kroz šta su već prošli, a ne samo ono što sebi mogu da priušte – rekao je Rigs, profesor Koledža za humanističke nauke i kulturu Univerziteta Flinders.

Stopa fertiliteta u Australiji pala je na oko 1,5 porođaja po ženi, što je znatno ispod nivoa potrebnog za prostu zamenu stanovništva. Ali iza te statistike kriju se stvarne porodice koje se osećaju umornim preko svake granice.

Za mnoge roditelje koji su još neodlučni, prve godine sa bebom predstavljaju veliku brigu. Iako donose radost, one se opisuju i kao neumoljive, uz isprekidan san, stalne zahteve i emocionalni napor koji uzimaju veliki danak.

„Da li mogu da budem zombi još dve godine?“ Ovo je rečenica kojom je jedan od roditelja jasno opisao svoj tok misli.

- Roditelji su veoma iskreni o tome koliko su te rane godine odgoja deteta teške. Naravno, nije stvar u tome da ne vole svoju decu, ali moraju da se zapitaju da li mogu ponovo da prođu kroz taj nivo iscrpljenosti - kaže profesor Rigs.

Drugi govore o pritisku partnera, prijatelja i porodice u vezi sa tim da li treba da imaju više dece, što naročito pogađa mlađe i samohrane roditelje. Kod onih koji su već odlučili da nemaju više dece, priče mogu biti potresne.

- Čuli smo o traumatičnim porođajima, ozbiljnim komplikacijama i dugoročnim zdravstvenim posledicama. Za neke roditelje, odluka da nemaju još jedno dete predstavlja način da zaštite sopstveno mentalno i fizičko zdravlje - kaže profesor Rigs.

Postporođajna depresija i anksioznost takođe igraju veliku ulogu, pri čemu neki roditelji kažu da jednostavno ne smeju da rizikuju povratak tom iskustvu. Drugi opisuju osećaj preopterećenosti realnošću podizanja dece bez dovoljno pomoći, naročito bez porodice u blizini vrtića.

- Podrška pravi ogromnu razliku, a kada nje nema, ideja o još jednom detetu može delovati neostvarivo – naglasio je on.

Studija sugeriše da ova proživljena iskustva pomažu da se objasni zašto su dosadašnji pokušaji podsticanja nataliteta, uključujući jednokratne isplate, imali malo trajnog uticaja.

- Ovo istraživanje pokazuje da su to odluke koje se donose godinama, a ne u trenutku, i da su oblikovane stvarnim iskustvima roditeljstva, a ne samo političkim merama – objasnio je Rigs.

Istraživači navode da nalazi ukazuju na potrebu za boljom kontinuiranom podrškom porodicama, uključujući dostupnu zdravstvenu zaštitu, usluge mentalnog zdravlja i praktičnu pomoć u podizanju dece.

- Na kraju krajeva, ako želimo da razumemo zašto ljudi imaju manje dece, moramo da ih saslušamo - zaključuje profesor Rigs.

(Telegraf Nauka/Flinders University)