Kako fizičke karakteristike beba utiču na hormon ljubavi i pojačavaju roditeljske instikte

Foto: Shutterstock/FamVeld

U okviru psiholoških i bioloških istraživanja, jedna od najfascinantnijih tema ostaje interakcija između roditelja i njihove dece, posebno u kontekstu emocionalnih i fizičkih reakcija na bebine osobine. Nedavna studija, objavljena u časopisu Hormones and Behavior, istražuje način na koji žene reaguju na karakteristike beba koje poseduju ono što je poznato kao „bebi šema“.

Ove karakteristike, kao što su široke oči, veliko čelo i bucmasti obrazi, evoluirale su da izazovu instinktivne reakcije brige i zaštite kod odraslih. U ovom istraživanju otkriveno je da ovi fizički atributi utiču na percepciju simpatičnosti beba i jačinu instinkta za negu kod žena, ali da individualne razlike u sklonostima prema nezi i u funkciji oksitocinskog sistema igraju ključnu ulogu u tim reakcijama, piše PsyPost.

Preporučujemo

Bebi šema se definiše kao skup specifičnih fizičkih karakteristika koje su tipične za ljudsku novorođenčad. Ove karakteristike uključuju široke oči, malo čelo, kratak nos i bucmaste obraze. Evoluciona psihologija sugeriše da su ove osobine razvijene kako bi izazvale emocionalnu reakciju kod odraslih, čime se povećava šansa da će bebe dobiti potrebnu pažnju i negu za preživljavanje. Ovaj koncept se oslanja na ideju da su te fizičke karakteristike odabrane tokom evolucije, jer su izazivale zaštitničke i negujuće impulse kod odraslih.

U istraživanju je naglašeno da ljudi generalno smatraju karakteristike bebi šeme privlačnim i da one mogu značajno povećati motivaciju za brigu novorođenih beba. Zanimljivo je napomenuti da su i ranija istraživanja pokazala da veće prisustvo ovih osobina kod beba može povećati verovatnoću da će odrasli reagovati pažnjom i brigom, čime se podstiče odnos nege i sigurnosti.

Oksitocin je hormon koji igra ključnu ulogu u socijalnim interakcijama i emocionalnom povezivanju. Poznat je kao „hormon ljubavi“ zbog svoje uloge u jačanju emocionalnih veza između pojedinaca, a posebno između roditelja i njihove dece. U ovoj studiji, istraživači su se fokusirali na to kako individualne razlike u funkciji oksitocinskog sistema utiču na reakcije žena na bebi šemu.

Hana Spenser, doktorant na Institutu za obrazovanje i dečje studije na Univerzitetu u Lajdenu, naglašava važnost istraživanja ovih varijacija - Ovaj istraživački projekat je deo šireg napora da se razumeju varijacije u ponašanju prilikom nege i faktori koji ih utiču. Interesuje nas šta čini ljude više ili manje brižnima.

Studija je obuhvatila 81 ženu u uzrastu od 22 do 24 godine, koje nikada nisu rodile. Izbor ovog uzorka je bio strateški, jer se istraživanje fokusiralo na razumevanje ponašanja u nezi kod žena koje još nisu doživele majčinstvo. Učesnice su bile izložene digitalno izmenjenim slikama beba koje su imale varijacije u bebi šema karakteristikama.

Foto: Shutterstock

Učesnice su ocenjivale simpatičnost svake slike na skali od jedan do devet, kao i svoju motivaciju da se brinu o bebi na svakoj slici. Pored ovih samoprocenjivanja, istraživači su koristili dva sofisticirana metoda za merenje automatskih, nesvesnih reakcija učesnica. Prvo, korišćena je elektromiografija (EMG) za merenje suptilnih pokreta mišića lica, koji su mogli ukazivati na izraze sreće ili nezadovoljstva. Drugo, elektroencefalografija (EEG) je korišćena za praćenje moždane aktivnosti i registrovanje nervnih odgovora na slike beba, fokusirajući se na specifične moždane talase koji su povezani sa pažnjom i emocionalnom obradom.

Da bi dodatno istražili ulogu oksitocina, istraživači su analizirali uzorke pljuvačke učesnica kako bi merili nivoe metilacije gena povezanih sa oksitocinskim sistemom. Metilacija je hemijski proces koji može modifikovati aktivnost gena bez promene osnovnog genetskog koda. Generalno, veća metilacija ovih gena smanjuje osetljivost na oksitocin, dok niža metilacija može pojačati tu osetljivost.

Rezultati istraživanja potvrdili su da karakteristike bebi šeme značajno utiču na to kako žene reaguju na bebine slike. Bebe sa izraženijim karakteristikama bebi šeme su ocenjene kao simpatičnije, a učesnice su pokazale jače nervne reakcije i više se smešile kada su gledale „simpatičnije“ bebe. Zanimljivo je da su žene koje su pokazale veću motivaciju za negu (visok rezultat na merama motivacije za negu) pokazale veću nervnu aktivnost na bebine slike sa izraženim karakteristikama. Konkretno, one su imale jaču aktivnost u P2 i LPP moždanim talasima, što ukazuje na njihovu povećanu pažnju na emocionalno značajne podražaje.

S druge strane, učesnice sa niskim nivoima metilacije gena za oksitocin, što sugeriše veću osetljivost na oksitocin, pokazale su jaču automatsku reakciju kroz osmehe na izražene karakteristike bebi šeme. Međutim, zanimljivo je da se njihova ocena simpatičnosti beba nije značajno razlikovala, što ukazuje na to da su njihove facialne reakcije bile automatske i nesvesne.

- Bilo je zanimljivo da individualni faktori nisu predvideli razlike u tome kako su ljudi ocenjivali simpatičnost beba sa različitim nivoima karakteristika bebi šeme ili njihovu motivaciju da brinu o njima. Međutim, postojale su razlike u neurofiziološkom procesiranju ovih suptilnih signala – komentariše Spenser.

Foto: Shutterstock/HTeam

Uprkos značajnim otkrićima, istraživači upozoravaju na nekoliko ograničenja studije. Jedno od ključnih ograničenja je fokus na žene koje nisu doživele majčinstvo, što postavlja pitanje da li bi se ovi nalazi mogli primeniti na roditelje. Kako se briga o deci i roditeljstvo često oblikuju iskustvima kroz trudnoću i odgoj, važno je istražiti kako bi ovi procesi mogli uticati na osetljivost na bebi šemu.

Osim toga, istraživanje je sprovedeno u laboratorijskim uslovima, što može otežati razumevanje stvarnih ponašanja brige. - Moramo biti oprezni kada povezujemo osetljivost na karakteristike bebi šeme sa stvarnim ponašanjem prilikom nege, jer još uvek postoji veoma malo dokaza koji podržavaju ovu povezanost - naglašava Spenser. Potrebna su dalja istraživanja kako bi se uspostavila jasna veza između automatske obrade bebi karakteristika i stvarnih odgovora na brigu.

Ova studija pruža važne uvide u to kako biološki i psihološki faktori utiču na reakcije žena na bebi simpatičnost. Razumevanje ovih mehanizama može pomoći u razvoju boljih pristupa podršci roditeljima i razumevanju dinamike brige o deci u različitim kontekstima. U budućnosti, istraživanja bi mogla da se fokusiraju na to kako iskustva roditeljstva menjaju osetljivost na bebi karakteristike i kako se te promene reflektuju u stvarnim ponašanjima brige.

Osim toga, istraživanja bi mogla obuhvatiti i muške perspektive i reakcije na bebi šemu, kao i moguće razlike u osetljivosti između polova. Ovakva istraživanja mogu doprineti širem razumevanju kako socijalni, emocionalni i biološki faktori utiču na roditeljske interakcije i povezanost.

Foto: Shutterstock/Trendsetter Images

Razumevanje osetljivosti na bebi šemu i uloge oksitocina može imati praktične implikacije u različitim oblastima, uključujući podrška roditeljima, programi koji pomažu budućim roditeljima da razumeju kako emocionalne i biološke reakcije utiču na njihovu interakciju sa decom mogu poboljšati roditeljstvo i jačati veze između roditelja i dece. Psihološka intervencija, terapeutski pristupi koji se fokusiraju na podsticanje pozitivnih emocionalnih reakcija mogu biti korisni za pojedince koji se bore sa izazovima u roditeljstvu. Obrazovanje o razvoju dece, uključivanje ovih saznanja u obrazovne programe može pomoći učiteljima i stručnjacima da bolje razumeju kako fizičke karakteristike beba utiču na percepciju i brigu, čime se stvara podržavajuće okruženje za decu.

S obzirom na to da postoje značajne razlike u tome kako žene i muškarci reaguju na bebi šemu, buduća istraživanja bi mogla istraživati kako se ove razlike manifestuju u stvarnim situacijama brige o deci i kako se mogu oblikovati porodični odnosi.

Studija o osetljivosti na bebi šemu i njenoj vezi sa oksitocinom pruža značajne uvide u to kako biološki, emocionalni i individualni faktori utiču na interakciju između roditelja i dece. Ova saznanja mogu otvoriti nove puteve za istraživanja koja će doprineti boljem razumevanju dinamike brige i negovanja, kao i unapređenju roditeljskih veština u različitim kontekstima. Kako se naše razumevanje ovih mehanizama razvija, važno je nastaviti istraživanje i raditi na podršci roditeljima, čime se može osigurati da deca dobiju potrebnu negu i pažnju tokom najvažnijih godina svog razvoja.

(Telegraf Nauka / PsyPost)