Da li su neki ljudi programirani tako da vide duhove? Šta paranormalna iskustva čini verovatnijim

Da li je moj mozak programiran tako da nikad ne vidi duha? Psiholog govori o tri faktora koji paranormalno iskustvo čine verovatnijim.

Otprilike 1 od 5 Amerikanaca tvrdi da je video duha. Niko ne može sa sigurnošću reći da duhovi postoje, ali mnogi ljudi veruju u to. Otprilike tri četvrtine Amerikanaca veruju u neki oblik paranormalne aktivnosti – ne samo duhove, već i psihičke sposobnosti, prekognitivne snove, medijume i bilo šta drugo što se ne može objasniti na konvencionalan način.

Preporučujemo

Melisa Mafeo, prof. psihologije na Univerzitetu Vejk Forest u Severnoj Karolini, kaže da često razmišlja o subjektivnosti ljudi prilikom tumačenja iskustava. Stoga je pitanje da li postoje potpuno obična objašnjenja za naizgled neobična iskustva. Možda savršen spoj svakodnevnih faktora može da izazove osećaj paranormalnog iskustva.

U svojoj novoj knjizi, "Nauka o natprirodnom", Mafeo istražuje ideju da ljudski mozak možda stvara iskustvo natprirodnog tako što pogrešno tumači spoljašnji svet. Tri faktora bi mogla da prevare vaš mozak.

#1: Stimulusi iz životne sredine

Svako ko je gledao emisiju o lovu na duhove video je istraživača kako promrmlja nešto o pojačanoj aktivnosti EMF - elektromagnetna polja su nevidljive oblasti energije koje stvaraju naelektrisane čestice.

Trenutno nema direktnih dokaza da ljudi mogu svesno da osete EMF na isti način kao što mogu da dodirnu, vide ili čuju stvari u okolini. Međutim, pomoću ručnog uređaja koji se može kupiti u prodavnici možete da ih izmerite bilo gde. EMF detektor registruje električnu ili magnetnu aktivnost, bilo da je ona ljudskog ili onostranog porekla. Ipak, da li su registrovane fluktuacije povezane sa paranormalnom aktivnošću?

Naučni metod bi mogao pomoći da se odgovori na ovo pitanje. Ljudi možda nesvesno detektuju promene u stimulusima iz životne sredine, kao što su elektromagnetna polja. Pitanje onda postaje da li je duh proizveo EMF, ili je EMF proizveo duha.

Dosad je samo jedna istraživačka grupa pokušala da eksperimentalno manipuliše faktorima životne sredine, uključujući složene EMF, i da izmeri naknadne percepcije paranormalnog.

Učesnici jesu prijavili mnoge neobičnosti, u rasponu od vrtoglavice do osećaja da su odvojeni od svog tela i čak da osećaju neko prisustvo – međutim, ova iskustva nisu odgovarala načinu na koji su istraživači menjali uslove u okruženju, poput intenziteta EMF. Zanimljivo je da su ljudi koji su opisali ova anomalna iskustva bili upravo oni koji su čvršće verovali u paranormalno.

Da li faktori životne sredine kao što je EMF dovode do percepcija paranormalnog? S jedne strane, postoji korelacija između mesta za koja se kaže da su ukleta i varijabilnosti EMF. Postoje i neke naznake da ljudi mogu da detektuju magnetizam. S druge strane, eksperimentalna manipulacija EMF nije bila povezana sa neobičnim percepcijama u laboratorijskom okruženju.

#2: Neurološke zbrke

Primenom neznatne električne struje na glavu, obično radi procene pacijenta za neku kliničku proceduru, istraživači su osmotrili neke čudne efekte. Jedan pacijent je doživeo „sablasnu figuru“ koja je imitirala i čak se uplitala u njegove pokrete. Drugi ljudi su prijavili vantelesna iskustva.

Eksperimentalni dokazi sugerišu da je ova oblast mozga, slepoočno-temeni spoj, verovatno bitna za osećaj utelovljenja, tj. osećaj da boravite u sopstvenom telu. Ometanje ovog moždanog regiona izgleda izaziva osećaj bestelesnosti.

Neuronaučnici nisu potpuno sigurni kako je osećaj utelovljenja izgrađen u mozgu. Mozak verovatno integriše telesna čula, poput ravnoteže i položaja, sa drugim unutrašnjim procesima, kao što su osećaj sopstva i delatnosti. Kad se ova integracija izmeni, osoba će doživeti veoma čudne senzacije.

Ponekad se pogrešno tumačenje telesnih senzacija može dogoditi tokom spavanja, kad vaš mozak isključuje spoljašnji svet. Tokom faze sna sa brzim kretanjem očiju (REM san), kad se dešavaju najživopisniji snovi, mozak šalje poruke koje sprečavaju kretanje skeletnih mišića. Ova inhibicija uzrokuje potpunu paralizu tokom REM sna. To je neurološka zaštita; bez nje biste verovatno fizički izvodili svoje snove.

Neki ljudi se, pak, probude tokom REM faze i shvate da ne mogu da se pomere. Oni mogu istovremeno iskusiti jake halucinacije – ostatke svog sna. Ovo iskustvo brzo prolazi. Međutim, u tom trenutku paralize, nervni signali koji kontrolišu pokrete skeletnih mišića su inhibirani, što dovodi do neslaganja sa povratnim informacijama od tela ka mozgu. Većina ljudi na nedostatak senzornih informacija reaguje strahom, zbog čega je veća verovatnoća da prizore i zvuke iz snova dožive kao stvarnost.

#3: Odlike ličnosti

Da bi osoba imala paranormalno iskustvo, potrebno je da ga tako označi. Kad bi skeptik bio izložen fluktuirajućem EMF, mogao bi primetiti da se oseća čudno, ali verovatno ne bi ukazivao na paranormalno objašnjenje. Sve je više istraživanja koja sugerišu da ljudi sa određenim osobinama ličnosti češće veruju u paranormalno.

Na primer, neki ljudi su „hipersvesni“ nesvesnih percepcija i ideja, koje onda prodiru u njihovu svest. Često su ove osobine povezane sa magijskim mišljenjem, iskrivljenim ili neobičnim mislima, neorganizovanim ponašanjem i ponekad problemima u formiranju bliskih odnosa.

Psiholozi ovaj skup osobina nazivaju šizotipija. One su povezane sa šizofrenijom, iako visok nivo šizotipije ne znači da će vam biti dijagnostikovana šizofrenija. Ljudi sa visokim nivoom šizotipije skloniji su verovanju u paranormalno. Takođe je veća verovatnoća da će doživeti bestelesnost i spontane senzorne percepcije, kao i da će imati teškoće u razlikovanju sebe od drugih.

Sve ove osobine su povezane sa funkcijom slepoočno-temenog spoja – oblasti mozga koja vam pomaže da znate da se nalazite u sopstvenom telu.

Kad se faktori saberu u duha

Iako ne mogu sa sigurnošću da kažem da li duhovi postoje, mogu da predložim objašnjenje zašto bi neki ljudi mogli biti podložniji paranormalnim iskustvima nego drugi, rekla je Mafeo.

Zamislite osobu koja veruje u paranormalne pojave i koja doživi prirodnu promenu u elektromagnetnim poljima ili epizodu paralize tokom sna. Ta iskustva izazivaju neobične senzacije koje osoba ne može da objasni. Tražeći smisao u neodređenosti, ova osoba iskrivljuje distinkciju između unutrašnjih i spoljašnjih senzacija. Odlučuje se za jedino objašnjenje koje joj ima smisla – da je čudan osećaj bio duh.

Moja pretpostavka je da je vera u paranormalno lepak koji drži gorepomenute faktore na okupu tako da se stvara (pogrešna) percepcija duha, kaže Mafeo.

U jednom eksperimentu je od učesnika zatraženo da prošetaju kroz napušteno pozorište. Jednima je rečeno da je pozorište ukleto, a drugima to nije rečeno. Nekoliko učesnika je primetilo čudne senzacije koje su pripisali paranormalnoj aktivnosti – ali su samo oni koji su verovali da je pozorište ukleto prijavili te senzacije.

Samo verovanje možda neće stvoriti duha, ali verovanje u kombinaciji sa barem jednim faktorom – stimulusima sredine, neurološkim poremećajima ili psihološkim stanjima – moglo bi biti dovoljno da duh postane stvaran.

Ovo postaje zagonetka o kokoški i jajetu – u ovom slučaju duh ili EMF. Neko ko je osetljiv na faktore sredine ili iskustvo paralize tokom sna mogao bi da izgradi verovanje iz svojih iskustava. Kad neko ne može da objasni ova iskustva bilo kojim „prirodnim“ objašnjenjem, natprirodno može biti jedino koje ima smisla.

Nikad nisam primetila EMF. Nikad nisam doživela paralizu tokom sna. Prilično sam sigurna da nemam osobine ličnosti poput šizotipije. Ne verujem u paranormalno. I mislim da nikad neću videti duha, zaključuje Mafeo.

(Telegraf Nauka/Live Science/Conversation)