Za tango je potrebno dvoje: Kad par zapleše, mozgovi se upare i sinhronizuju

Naučnici sa Univerziteta Kolorada u Boulderu otkrili su nešto što iskusni plesači dvoranskih plesova odavno znaju: kada su plesači usklađeni, njihovi mozgovi se mogu sinhronizovati, pomažući im da se kreću kao jedno biće.

- Kada plešemo, naši mozgovi se zapravo uparuju - rekao je Tijago Roke, diplomac na Institutu Atlas koji je predvodio studiju. - Svojim ponašanjem sinhronizujemo naše mozgove.

Preporučujemo

Za ovaj jedinstveni eksperiment, istraživači su postavili EEG kape (uređaje koji mere električnu aktivnost mozga) parovima koji su plesali argentinski tango – senzualni ples u kojem vođa i pratilac stoje čvrsto zagrljeni dok se zajedno kreću uz muziku, piše EurekAlert!

Tim je otkrio da kada su se plesači kretali u ritmu, aktivnost u njihovim mozgovima počela je da izgleda zapanjujuće slično. Naučnici ovaj fenomen nazivaju „međumoždano uparivanje“ ili „neuralna sinhronizacija“. Istraživači su ranije primećivali slične obrasce u drugim društvenim aktivnostima, poput sviranja gitarskih dueta, ali nikada ranije u plesu.

Roke je predstavio rezultate grupe u martu na 20. Međunarodnoj konferenciji o opipljivoj, ugrađenoj i otelovljenoj interakciji (Tangible, Embedded and Embodied Interaction) u Čikagu.

Istraživači su otišli i korak dalje, dizajnirajući nosivi uređaj koji prati mozgove plesača i vibrira kada se oni sinhronizuju.

Alat, koji plesači nose na zglobovima ruku, još uvek je u ranoj fazi razvoja. Međutim, Roke predviđa da bi slične tehnologije jednog dana mogle pomoći ljudima da nauče širok spektar zadataka koji zahtevaju koordinaciju bez govora – kao što su sviranje muzike ili kolektivni sportovi.

- Dok nastupamo, nismo svesni ove vrste sinhronizacije - rekao je Roke. - Moj cilj je bio da nesvesne stvari dovedem na svesni nivo.

Ruođija Sun dobro poznaje tu vrstu nesvesne komunikacije. Ona je učestvovala u novoj studiji i kao istraživač i koautorka, ali i kao jedna od plesačica.

Sun je počela da pleše tango kada se doselila u Boulder pre pet godina. Za razliku od mnogih drugih vrsta plesa, tango je retko koreografisan – plesači obično improvizuju svoje korake u trenutku. Parovi signaliziraju svoje sledeće poteze putem suptilnih znakova, poput blagog pritiska ruku ili pomeranja gornjeg dela tela.

Foto: Shutterstock

- Zavolela sam toliko mnogo njegovih aspekata - rekla je Sun, koja je magistrirala kreativnu tehnologiju i dizajn na Univerzitetu 2024. godine. - To je zaista zanimljiv način povezivanja sa drugim ljudskim bićem.

Da bi istražio tu povezanost, Roke je u laboratoriju doveo pet parova iskusnih plesača tanga, uključujući Sun i njenog dugogodišnjeg plesnog partnera. Pored EEG kapa, parovi su nosili senzore pokreta na gležnjevima kako bi istraživački tim mogao da prati njihove korake.

Zatim su plesači počeli da plešu.

Kada neuroni u mozgu rade, oni stvaraju impulse električne aktivnosti, odnosno „moždane talase“. EEG senzori mere te talase na različitim frekvencijama. Ljudi, na primer, teže da proizvode brze impulse poznate kao beta talasi kada se koncentrišu ili intenzivno razmišljaju. Nasuprot tome, često generišu sporije, teta talase, kada se opuštaju. Roke je primetio da je ponašanje tih talasa u eksperimentu zavisilo od toga koliko su plesači bili usklađeni jedan sa drugim.

Kada bi, na primer, vođa napravio korak napred, a pratilac odmah (unutar 200 milisekundi ili manje) napravio korak nazad, njihovi moždani talasi bi se poklapali – rasli bi i opadali u gotovo isto vreme. Kada njihovi koraci nisu bili sinhronizovani, nisu bili ni njihovi mozgovi. Ti trendovi su važili za niz moždanih talasa, uključujući beta i teta talase.

- Kada sam video rezultate – bili su savršeni - rekao je Roke. - Uparivanje je bilo čak i bolje nego što sam očekivao.

(Telegraf Nauka/EurekAlert!)