Stres narušava sposobnost mozga da povezuje sećanja — smanjujući sposobnost zaključivanja

Snimci sugerišu zašto sposobnost izvođenja zaključaka opada nakon epizode akutnog stresa, kao što je razgovor za posao.

Akutni stres otežava povezivanje sećanja na prošle događaje sa novim informacijama, sugeriše studija. Rezultati pomažu u objašnjenju zašto se ljudi muče da pokažu sposobnost razumevanja pod pritiskom.

Preporučujemo

Studija je kombinovala snimke mozga i psihološko testiranje da bi pokazala kako stres ometa sposobnost ljudi da iskoriste prethodna iskustava i izvedu zaključke.

Kombinacija bihevioralnog testiranja i nervnog snimanja „da bi se videlo šta ne ide kako treba je zaista ubedljiva“, kaže Brajs Kul sa Oregonskog univerziteta u Judžinu.

Mozak povezuje nove i stare informacije radi zaključivanja putem kognitivnog procesa zvanog integracija. Na primer, ako se sećate prijatelja koji nosi jarkozelenu jaknu i vidite jarkozelenu jaknu na klupi u parku, mogli biste integrisati svoje sećanje i vizuelne informacije zaključujući da je vaš prijatelj u parku. Ova sposobnost može biti narušena kod osoba sa izvesnim mentalnim zdravstvenim stanjima, kao što su anksiozni poremećaji i psihoza.

Deo mozga poznat kao hipokampus je suštinski važan za integraciju. Pošto je takođe posebno osetljiv na stres, Lars Švabe, kognitivni psiholog na Univerzitetu u Hamburgu, i kolege odlučili su da testiraju kako bi akutni stres uticao na sposobnost mozga da integriše informacije i izvodi zaključke.

Memorijski zadatak

Prvog dana eksperimenta, od 121 učesnika je zatraženo da memorišu niz uparenih slika - sliku životinje i sliku lica ili scene. Sledećeg dana, otprilike polovina učesnika je podvrgnuta simuliranom razgovoru za posao koji je od njih zahtevao da brane svoju prikladnost za hipotetičku ulogu i da izvode složenu mentalnu matematiku. Istovremeno, od učesnika u kontrolnoj grupi traženo je da govore o temi po sopstvenom izboru i da obave jednostavan mentalni matematički zadatak.

Nakon toga, učesnicima je predstavljena još jedna serija uparenih slika, pri čemu je svaki par sadržao sliku životinje i 3D oblika. Zatim su učesnicima, jedan po jedan, prikazivani 3D oblici koje su prethodno videli, zajedno sa kolekcijom različitih lica i scena. Zatraženo je da izaberu lice ili scenu najverovatnije povezane sa svakim 3D oblikom.

Na primer, osoba je hipotetički mogla prvog dana memorisati par koji sadrži mačku i scenu u šumi, a drugog dana par sa mačkom i plavom kockom. Ako je mozak uspešno integrisao sećanja iz dva različita dana, onda bi plavu kocku trebalo da poveže sa scenom u šumi.

Da bi razumeli šta se dešavalo u mozgovima učesnika, istraživači su koristili metodu zvanu funkcionalna magnetna rezonanca (fMRI), koja daje uvid u moždanu aktivnost u realnom vremenu.

Kao osnovicu, istraživači su utvrdili koji delovi hipokampusa „zasvetle“ kad učesnici gledaju slike iz različitih kategorija. Životinje su „palile“ jednu lokaciju, a 3D oblici drugu. Lica i scene su aktivirale treći region.

Kada su učesnici u grupi sa visokim stresom gledali 3D oblik, njihovi mozgovi nisu pokazivao toliko aktivnosti u oblasti koja odgovara licima i scenama. Ovo sugeriše da njihov mozak nije izvodio vezu između oblika i lica ili scene tako snažno kao kod ljudi u kontrolnoj grupi.

„U normalnim okolnostima, kad kodirate nešto novo, javlja se malo svetlucanje prošlog iskustva i mislimo da je to ono što podržava integraciju“, kaže Kul. „To svetlucanje nedostaje kod učesnika pod stresom“.

Ipak, tačnost učesnika pod stresom prilikom zaključivanja koje lice ili scena su povezani sa određenim 3D oblikom bila je ista kao kod učesnika iz kontrolne grupe. Autori studije kažu da bi to moglo biti zato što je fMRI metod detekcije povezanosti sećanja osetljiviji od bihevioralnog testa.

Sledeći korak za Švabea i kolege uključuje eksperimente na glodarima da bi razumeli mehanizme koji stoje iza ovog fenomena — i pronašli načine da smanje efekte stresa.

(Telegraf Nauka/Nature)