Zašto ne možemo da se setimo svog života kad smo bili bebe ili imali samo par godina?

Sećanja su ranija u nekim kulturama, a istraživače dugo zbunjuje naša nesposobnost da se setimo događaja pre druge ili treće godine svog života.

Mora da je život sjajan kad smo bebe: hrane nas i oblače i nose u mekanim omotačima, mašu nam i smeše nam se nepoznati ljudi koji nas obožavaju, smelo vrištimo jer hrana nije stigla dovoljno brzo, a onda je bacamo na pod kad nam se ne sviđa. Šteta je što se niko od nas na seća koliko nam je lepo nekad bilo.

Preporučujemo

Godine 1905, Sigmund Frojd je skovao izraz „infantilna amnezija“, misleći na „neobičnu amneziju koja u slučaju većine ljudi, mada ne svih, skriva najranije početke njihovog detinjstva“. Više od sto godina kasnije, psiholozi još ne znaju zašto ne možemo da se setimo naših najranijih iskustava.

Većina odraslih nema sećanja o životu pre dve do tri godine starosti. Sećanja o detinjstvu do otprilike sedme godine života su obično fragmentarna.

Istraživači su do pre nekoliko decenija mislili da mladi mozgovi nisu dovoljno razvijeni da bi formirali trajna sećanja. Međutim, studije iz 1980-ih su pokazale da deca stara samo dve godine mogu da formiraju pamćenja i da se sete događaja koji su se desili više meseci ranije veoma detaljno.

Takođe je dobro dokumentovano da izloženost traumi u ranom detinjstvu povećava rizik od kasnije anksioznosti i depresije. Paradoks infantilne amnezije jeste kako ta iskustva utiču na naš život zauvek ako su zaboravljena.

Istraživanje Kristine Alberini, profesorice neuronauke na Njujorškom univerzitetu, otkrilo je kod životinja da su pamćenja formirana tokom perioda infantilne amnezije zapravo sačuvana u mozgu do odraslog doba, iako bez svesnog sećanja.

I kod odraslih životinja i kod odraslih ljudi, formiranje i skladištenje dugotrajnih pamćenja o životnim iskustvima individue nije moguće bez oblasti mozga poznate kao hipokampus.

Rad prof. Alberini pokazao je da je ta oblast važna i u ranim sećanjima i sugeriše da se infantilna amnezije dešava zbog kritičnog perioda kad se hipokampus razvija usled novih iskustava.

„Ako deca uče teške situacije u ranom detinjstvu, možda se ne sećaju detalja, ali će njihovi mozgovi biti oblikovani u skladu s tim iskustvom“, kaže ona.

Različita iskustva takođe mogu objasniti zašto uzrast prvih pamćenja značajno varira. Najranija sećanja Amerikanaca su iz vremena kad su bili otprilike 3,5 godina stari, skoro šest meseci manje nego Kinezi.

Američka sećanja imaju tendenciju da budu samofokusiranija i emocionalno složena, dok se kineska sećanja češće fokusiraju na kolektivne aktivnosti i generalne šablone, smatra prof. Ći Vang sa Univerziteta Kornel koja se bavi uticajem kulture na autobiografska sećanja.

U azijskom kontekstu, identitet i osećaj sopstva je manje definisan posebnošću, a više ulogama i odnosima sa drugima, kaže ona. U tom smislu, sećanja su možda manje važna za određivanje identiteta nego za informisanje ponašanja i prenošenje znanja. Ako pamćenje služi za konstruisanje specijalnog osećaja identiteta, verovatno se sećate mnogo specifičnih detalja.

Još jedno objašnjenje za ovu razliku izgleda da je način na koji roditelji razgovaraju o prošlim iskustvima sa svojom decom. Kod novozelandskih Maora, prva sećanja su iz ranijeg doba nego kod ljudi evropskog porekla – oko 2,5 godina starosti. Bitne su oralne tradicije u maorskoj kulturi, kao i detaljne konverzacije prilikom sećanja na prošle događaje.

Naučnici sa Univerziteta Otago su pratili grupe dece od malih nogu do adolescencije i otkrili da su se individue sa bogatijim narativnim okruženjima u detinjstvu mogle setiti ranijih i detaljnijih prvih pamćenja kao tinejdžeri.

„Znamo da deca od vremena kad su, recimo, šestomesečne bebe, imaju sposobnost stvaranja neke vrste mentalnih slika nekih događaja koji su se desili prethodnog dana ili nedelje. Opisivanje te mentalne slike rečima je važno za zadržavanje tog sećanja tokom života“, kažu naučnici.

Rani događaji kojih se deca sećaju, pak, mogu biti iznenađujuće obični – stvari kojih se većina roditelja ne bi sećala detaljno.

Među stručnjacima za pamćenje se vodi rasprava o ulozi jezika u infantilnoj amneziji. Sećanja bi mogla biti ograničena nesposobnošću jezičkog izraza ranih iskustava. Međutim, u igri mora biti i nešto fundamentalnije pošto efekat infantilne amnezije postoji kod životinja poput pacova koje ne koriste jezički izraz.

„Neverovatno rano“

Mozak formira sećanja ne kao posebne arhive poput kompjutera, već kao mreže neurona širom mozga. Prizivanje nekog sećanja aktivira te mreže i jača veze između neurona. To ne znači da je pamćenje stabilno: svaki put kad iznova prizovemo neko sećanje i razmišljamo o njemu – mi ga menjamo.

Ponovljene sugestije mogu navesti ljude da stvaraju slike i formiraju lažna sećanja. U ispitivanju iz 2018, 39% ispitanika je prijavilo prva sećanja iz doba kad su bili stari dve godine ili manje. Istraživači su ukazali da „neverovatno rana“ sećanja ljudi – da ih voze u dečjim kolicima ili kako prave prve korake – verovatno predstavljaju fikciju zasnovanu na fotografijama ili porodičnim pričama.

Međutim, iako je pamćenje podložno izmenama, a mala deca su podložnija sugestijama, konfabulacija nije tako česta, kaže Vang. U normalnim uslovima, čak ni deca prosto ne prihvataju kao istinu bilo šta rečeno i ne inkorporiraju ta sećanja.

Dakle, ako su iskustva naših ranih važnih događaja – prvog rođendana, prvih koraka, prvog odlaska na plažu – smeštena negde u mozgu, zašto ne možemo svesno da im pristupimo? Iako psiholozi kažu da zaboravljanje može biti adaptivno, to ne objašnjava zašto se čini da pamćenja formirana pre sedme godine života propadaju brže nego kad smo odrasli.

Prof. Alberini smatra da rana nedostupna pamćenja možda funkcionišu kao šeme na kojima su izgrađena pamćenja iz odraslog doba. Poput temelja kuće, ostaju skrivena, ali bitna.

(Telegraf Nauka/Guardian)