Prva "biblijska mapa" objavljena pre 500 godina još utiče na način kako razmišljamo o granicama

Prva Biblija sa mapom Svete zemlje objavljena je pre 500 godina, 1525. Mapa je prvobitno štampana pogrešno — prikazujući Mediteran na istoku — ali je njeno uključivanje postavilo presedan koji i dalje oblikuje naše razumevanje državnih granica, kaže se u novoj studiji sa Kembričkog univerziteta.

„Ovo je istovremeno jedan od najvećih neuspeha i trijumfa u izdavaštvu“, kaže Nejtan Mekdonald, profesor tumačenja Starog zaveta. „Štampali su mapu obrnuto, pa se Mediteran pojavljuje istočno od Palestine. Ljudi u Evropi su znali tako malo o tom delu sveta da izgleda niko od radnika nije primetio. Međutim, ova mapa je zauvek transformisala Bibliju i danas većina primeraka Biblije sadrži mape“.

Preporučujemo

Profesor Mekdonald tvrdi da mapa Lukasa Kranaha Starijeg, štampana u Cirihu, ne samo da je transformisala Bibliju u renesansnu knjigu, već je doprinela načinu na koji su ljudi počeli da razmišljaju o granicama.

„Pogrešno se pretpostavlja da su biblijske mape pratile rani moderni instinkt stvaranja mapa sa jasno označenim teritorijalnim podelama“, kaže Mekdonald. „Zapravo, upravo su ove mape Svete zemlje dovele do revolucije.“

„Dok je sve više ljudi dobijalo pristup Bibliji počev od 17. veka, ove mape su širile osećaj kako bi svet trebalo da bude organizovan i gde je njihovo mesto u njemu. Ovo nastavlja da bude krajnje uticajno“.

Prva „biblijska mapa“

Veoma mali broj primeraka Frošauerovog izdanja Starog zaveta iz 1525. preostao je u bibliotekama širom sveta. Jedan je u Renovoj biblioteci Triniti koledža Kembričkog univerziteta.

U njemu Kranahova mapa prikazuje tačke lutanja po divljini i podelu Obećane zemlje na dvanaest plemenskih teritorija. Ove granice su bile izrazito hrišćanska stvar – saopštavajući polaganje prava na sveta mesta Starog i Novog zaveta.

Kranahova mapa je sledila primer starijih srednjovekovnih mapa koje su podelile teritoriju Izraela na jasne oblasti. Ovo je poticalo od oslanjanja na jevrejskog istoričara Josifa iz 1. veka nove ere, koji je uprostio složene i kontradiktorne biblijske opise.

„Jošua 13–19 ne daje sasvim koherentnu, doslednu sliku oblasti i gradova pod vlašću različitih plemena. Postoji nekoliko neslaganja. Mapa je pomogala čitaocima da shvate stvari iako nije bila geografski tačna“, kaže Mekdonald.

Doslovno čitanje Biblije bilo je naročito važno za švajcarsku reformaciju, pa nije iznenađenje što je prva biblijska mapa objavljena u Cirihu. Mekdonald tvrdi da su sa rastućim naglaskom na doslovnom čitanju Biblije mape pomogle u demonstraciji da su se događaji desili u prepoznatljivom vremenu i prostoru.

U svetu reformacije u kom su izvesne slike bile zabranjene, mape Svete zemlje su bile dozvoljene i postale su alternativni izvor posvećene pobožnosti. „Posmatranje Kranahove mape – planine Karmel, Nazareta, reke Jordan i Jerihona – predstavljalo je virtuelno hodočašće“, kaže Mekdonald.

Uključivanje Kranahove mape je bilo bitan trenutak u transformaciji Biblije i zaslužuje da bude više priznato. Poznatije izmene uključuju prelazak sa svitka na kodeks, stvaranje prve prenosive Biblije u jednom tomu (Pariska Biblija) u 13. veku; dodavanje poglavlja i stihova; dodavanje novih predgovora tokom reformacije; i priznanje proročkih govora kao hebrejske poezije u 18. veku.

„Biblija nikad nije bila knjiga koja se ne menja. Ona se stalno transformiše“, kaže Mekdonald.

Revolucija u značenju granica

Na srednjovekovnim mapama, podela Svete zemlje na plemenske teritorije imala je duhovno značenje: nasleđivanje svih stvari od strane hrišćana. Međutim, od kraja 15. veka, linije su se širile sa mapa Svete zemlje na mape modernog sveta, i počele su da predstavljaju nešto potpuno drugačije: političke granice. Istovremeno, ove nove ideje o političkom suverenitetu bile su učitavane u biblijske tekstove.

„Biblijske mape koje označavaju teritorije dvanaest plemena bile su moćna sredstva u razvoju i širenju ovih ideja“, kaže Mekdonald. „Tekst koji nije o političkim granicama u modernom smislu postao je primer Božjeg uređenja sveta u smislu država-nacija“.

Linije na mapama su počele da simbolizuju granice političkog suvereniteta, a ne beskrajna božanska obećanja. Ovo je transformisalo način na koji su biblijski opisi geografskog prostora bili shvaćeni.

Rane moderne ideje nacije bili su pod uticajem Biblije, ali je sama interpretacija svetog teksta bila oblikovana novim političkim teorijama koje su se pojavile u ranom modernom dobu. Biblija je bila i agent i objekat promene.

Za mnoge ljude Biblija ostaje važan vodič u pogledu osnovnih uverenja o nacionalnim državama i granicama. Oni ove ideje smatraju biblijski autorizovanim i stoga istinitim i ispravnim u fundamentalnom smislu.

Profesor Mekdonald je zabrinut zato što tako mnogo ljudi posmatra granice kao prosto biblijske. „Kad sam pitao ChatGPT i Gemini da li su granice biblijske, oba programa veštačke inteligencije su jednostavno odgovorila 'da.' Realnost je složenija“, kaže on.

Treba da budemo zabrinuti kad bilo koja grupa tvrdi da njen način organizovanja društva ima božansku ili religijsku osnovu jer to često pojednostavljuje i pogrešno predstavlja drevne tekstove sa različitim vrstama ideoloških tvrdnji u vrlo različitim političkim kontekstima.

(Telegraf Nauka/Phys.org)