Zdravlje ljudi sve je gore: Eksperiment utvrdio ZAŠTO, ali i kakav uticaj na to imaju hronični stres i gradovi

Hronični stres je u porastu, a to je rezultat evolucijskog nesklada koji naša tela i mozgovi, prilagođeni stotinama hiljada godina života uslovima lovaca-skupljača, doživljavaju u industrijalizovanim, urbanim okruženjima. To tvrdi Kolin Šo, evolucioni antropolog i šef istraživačke grupe za ljudsku evolucionu ekofiziologiju (HEEP) na Univeritetu u Cirihu.

- Tokom najvećeg dela evolucione istorije Homo sapiensa, različita prirodna okruženja definisala su parametre u okviru kojih je selekcija oblikovala ljudsku biologiju. Iako su ljudske promene biosfere na Zemlji primetne tokom 10.000 godina, brzina i obim promena dramatično su ubrzani od početka Industrijske revolucije u kasnom 18. veku – naveli su Šo i Danijel Longman sa Univerziteta u Lafboru u studiji objavljenoj u žurnalu Biological Reviews.

Industrijalizacija je toliko duboko izmenila naša prirodna staništa, podstičući brzu urbanu ekspanziju, povećavajući zavisnost od fosilnih goriva i dovodeći do zagađenja životne sredine, degradacije ekosistema i gubitka biodiverziteta.

Industrijalizacija i kapacitet adaptacije

- Danas većina svetske populacije živi u visoko industrijalizovanim urbanim područjima. Ova nova primarna ljudska staništa suštinski se razlikuju od prirodnih staništa naših predaka, stvarajući nove ekološke izazove dok im, istovremeno, nedostaju ključne prirodne odlike povezane sa zdravljem i funkcionisanjem. Iako je adaptivni kapacitet ljudi omogućio opstanak u raznolikim i promenljivim uslovima životne sredine, taj kapacitet je ograničen. Moguće je da brza industrijalizacija našeg staništa nadmašuje naš adaptivni kapacitet i nameće selektivne pritiske koji ugrožavaju našu sposobnost evolucije – napisali su autori i dodali:

- Sve veći broj posmatračkih i eksperimentalnih dokaza sugeriše da industrijalizacija negativno utiče na ključne biološke funkcije neophodne za preživljavanje i reprodukciju, a samim tim i na evolucijsku sposobnost. Konkretno, zagađenje životne sredine koje proističe direktno iz industrijskih aktivnosti (npr. zagađenje vazduha, buka i svetlosno zagađenje, akumulacija mikroplastike) povezano je sa narušenim reproduktivnim, imunološkim, kognitivnim i fizičkim funkcijama. Hronična aktivacija sistema odgovora na stres, koja dodatno narušava ove biološke funkcije, takođe se čini izraženijom u industrijalizovanim područjima.

Kolin Šo i njegov tim sproveli su eksperimente u kojima su vodili 160 ljudi na trosatni boravak u različitim okruženjima, a onda im, pre i posle boravka u prirodnom ili urbanom okruženju, merili različite biomarkere iz krvi i pljuvačke. U šumi su ljudi imali značajno niži krvni pritisak, bolji imunološki odgovor i bili su u boljem psihološkom stanju, dok su u urbanom okruženju imali viši pritisak i jake psihološke i fiziološke reakcije stresa, navodi se u tekstu na sajtu Univerziteta u Cirihu.

- U šumi smo ubedili ljude da se spuste na zemlju, uprljaju, grle drveće i igraju se sa mikrobiomom zemljišta i svim ostalim – rekao je Šo.

On je objasnio da je šuma mnogo sličnija okruženju naših predaka nego okruženje u gradu. Sa evolucijske tačke gledišta, dodao je, industrijalizovano, urbanizovano okruženje koje smo sagradili veoma je stresno za naša tela, ima i fizičke i mentalne posledice.

- Bez obzira na to da li bi lekari pričali o tome kao o lošem zdravlju, mi pokušavamo da utvrdimo evolucijski kontekst da razumemo da li smo bolesni zbog okruženja i kakvo okruženje nam može pomoći u oporavku – rekao je Šo.

Akutni i stalni stres

- Naši presci su bili dobro prilagođeni da se nose sa akutnim stresom kako bi izbegli predatore ili se suočili s njima. Borba ili beg. Lav bi naišao povremeno i morali ste biti spremni da se branite – ili da bežite. Ključ je u tome da lav opet ode. Takav sveobuhvatan napor garantovao je opstanak, ali je bio veoma skup i zahtevao je dugotrajan oporavak – objasnio je Šo.

Ovaj odgovor na akutni stres bio je idealan za mobilizaciju adrenalina i kortizola tokom borbe za opstanak u našoj prošlosti. Međutim, on je u neskladu sa današnjim neprekidnim izazovima.

- Naše telo reaguje kao da su svi ti stresori lavovi. Bilo da se radi o teškom razgovoru sa partnerom ili šefom, ili o saobraćajnoj buci, vaš sistem reakcije na stres je i dalje prilično isti kao da se suočavate sa lavom za lavom. Kao rezultat toga, imate taj veoma snažan odgovor nervnog sistema, ali nema smirivanja – rekao je Šo i dodao:

- U suštini, postoji paradoks gde smo, s jedne strane, tokom poslednjih tri stotine godina stvorili ogromno bogatstvo, udobnost i zdravstvenu zaštitu za veliki broj ljudi na planeti. Ali s druge strane, neka od ovih industrijskih dostignuća imaju prilično štetne efekte na naše imunološke, kognitivne, fizičke i reproduktivne funkcije. Na primer, od 1950-ih godina broj spermatozoida i stopa njihove pokretljivosti kod muškaraca drastično su opali, što je povezano sa pesticidima i herbicidima u hrani, ali i sa mikroplastikom.

Kako se navodi, zaglušujuća buka u gradu – mešavina motora koji urliču, vode koja prska sa točkova i pneumatskih čekića sa radova na putu – guši svaku drugu misao, a celo telo se grči.

- To je ta neprestana stimulacija. Nismo evoluirali da budemo konstantno stimulisani – naveo je Šo.

Prilagođavanje na nove uslove

Danas se procenjuje da 4,5 milijardi ljudi – više od polovine svetske populacije – živi u urbanim sredinama. Predviđa se da će do 2050. godine ta brojka porasti na 6,5 milijardi, odnosno više od dve trećine čovečanstva.

Teško je poverovati da su se naši mozgovi navikli na žongliranje uvek novim digitalnim inovacijama, a ipak ostali ukorenjeni u praistorijskoj prošlosti kada je u pitanju regulacija našeg nervnog sistema. Zašto se nismo prilagodili uslovima života koje je naša vrsta stvorila?

- Mogli biste reći da su reakcije na stres koje danas vidimo oblik adaptacije. Međutim, biološka adaptacija je veoma spora. Dugoročne genetske adaptacije su višegeneracijske. Dakle, to su desetine do stotine hiljada godina – rekao je Šo i dodao:

- Iz evolucijske perspektive, ako ljudi umiru od hroničnog stresa ili bolesti povezanih sa stresom, mogli biste reći da je to prirodna selekcija na delu. Ako pustite da to traje stotinama generacija, ljudi bi verovatno postali sposobniji da se nose sa hroničnim stresom.

Prema rečima Kolina Šoa, jedno rešenje je da fundamentalno promislimo svoj odnos sa prirodom - tretirajući je kao ključni zdravstveni faktor i štiteći ili regenerišući prostore koji podsećaju na one iz naše lovačko-sakupljačke prošlosti. Drugo rešenje je projektovanje zdravijih, otpornijih gradova.

(Telegraf Nauka/Universität Zürich/Biological Reviews)