Zašto oko Černobilja ponovo žive vukovi, divlji konji, bizoni, retke ptice… 40 godina od nuklearne katastrofe

„U romanu Kada vukovi ponovo dođu (When There Are Wolves Again) autorke E. Dž. Svift, černobiljska katastrofa i njeno nasleđe ekstrapolirani su u blisku budućnost u kojoj su prirodna staništa iscrpljena i nesigurna. Ovo delo ekološke fantastike vešto istražuje moguće puteve ka budućnosti u kojoj se životinje vraćaju u osiromašena područja. U stvarnom svetu, paralelna verzija ove priče odvija se dok priroda cveta oko bivših nuklearnih elektrana“, napisao je Nik Dan (Nick Dunn), profesor Univerziteta u Lankasteru, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti.

Preporučujemo

„Ovo je posebno uočljivo u bivšoj černobiljskoj elektrani u Ukrajini, gde je odsustvo ljudske aktivnosti omogućilo divljim životinjama da napreduju uprkos stalnom zračenju, 40 godina nakon nuklearne katastrofe.

Zona isključenja od 2.600 kvadratnih kilometara uspostavljena je nakon najgore civilne nuklearne nesreće na svetu u Černobilju 1986, koja je oslobodila radioaktivni oblak širom Evrope i dovela do evakuacije oko 115.000 ljudi iz okolnog područja. Skoro odmah, trovanje zračenjem usmrtilo je 31 radnika elektrane i vatrogasca.

Prošlo je 40 godina od černobiljske katastrofe koja je dovela do stvaranja Černobiljske zone isključenja (CEZ). Od 1986. godine, ona se pretvorila u bujno, nenamerno utočište za divlje životinje i ogromnu ‚laboratoriju‘ za obnovu divljine. CEZ zabranjuje stanovanje ljudi, komercijalne aktivnosti, eksploataciju prirodnih resursa i javni pristup. Danas je ovo područje dom uspešnih populacija velikih sisara.

Populacije vukova, lisica, evroazijskog risa, losova i divljih svinja značajno su se ovde povećale. U međuvremenu, vratile su se vrste poput mrkih medveda i evropskog bizona. Ovo je obnova divljine u svom najekstremnijem obliku, s obzirom na nemogućnost ljudi da intervenišu, što je rezultiralo sa nekoliko neočekivanih efekata u CEZ-u.

Studije ukazuju na to da nedostatak lova, poljoprivrede i izgradnje ima pozitivniji uticaj na broj životinja nego što zračenje ima negativan.

Populacije velikih sisara u beloruskom sektoru zone uporedive su ili veće od onih u nekontaminiranim rezervatima prirode. Nema sumnje da je početno zračenje izazvalo veliku štetu flori i fauni, pre svega u „crvenoj šumi“, području od 10 kilometara kvadratnih u blizini nuklearne elektrane.

Ovo područje je dobilo ime po tome što su borovi uginuli i postali crvenkasto-smeđi zbog visoke apsorpcije zračenja. Ipak, dugoročne studije pokazuju da se biodiverzitet povećao u odsustvu ljudi.

Niz ugroženih vrsta vratio se u zonu isključenja. To uključuje divlje konje Prževaljskog, koji su ponovo naseljeni 1998. godine kao konzervatorski eksperiment. Oni sada uspešno žive, a populacija je porasla na preko 150 jedinki unutar posebnog dela ukrajinskog dela zone.

I evroazijski ris i evropski bizon, koji su bili nestali sa ovog područja, vratili su se i uspostavili svoje populacije. Vratilo se i nekoliko različitih vrsta ptica, poput crnih roda, belih roda i orlova belorepana.

Najznačajniji je povratak globalno ugroženog orla kliktaša, koji zavisi od močvarnih staništa za lov i veoma je osetljiv na uznemiravanje od strane ljudi. On je nestao iz ove oblasti u vreme nuklearne nesreće.

U 2019. godini zabeležena su četiri para na istraživačkom lokalitetu, a najmanje 13 parova je dokumentovano kako se gnezdi u beloruskom delu zone. Danas je ovaj region jedino mesto na svetu gde populacija ove retke vrste raste.

Takođe postoje naučni dokazi da se neke vrste prilagođavaju radioaktivnom okruženju. Na primer, gatalinke (kreketuše) u zoni su tamnije, jer se čini da viši nivoi melanina štite od oštećenja izazvanih zračenjem.

Takođe, čini se da se kod vukova razvija otpornost, jer istraživanja evroazijskih vukova ukazuju na potencijalne adaptacije za preživljavanje hroničnog zračenja i smanjenje rizika od raka.

Takva adaptacija nije ograničena samo na životinje. Crna gljiva je prvi put otkrivena 1991. godine pomoću robota kako raste unutar reaktora 4 bivše elektrane. Čini se da koristi melanin, koji može da štiti od ultraljubičastog svetla, kako bi pretvorila gama zračenje u energiju za brži rast od normalnog.

Osim toga, neke biljke u obližnjoj zoni pokazuju popravku DNK kao odgovor na visoke nivoe zračenja. Takva adaptacija znači da je vegetacija evoluirala da preživi, pri čemu neke biljke pokazuju pojačanu sposobnost upravljanja teškim metalima i zračenjem.

Ovo je sada jedan od najvećih rezervata prirode u Evropi, koji pruža važno mesto za ekološka istraživanja, posebno o tome kako se ekosistemi oporavljaju kada nisu uznemiravani.

Zonu je nesumnjivo oblikovalo zračenje, ali i, što je presudno, napuštanje ljudi i vreme. Kao posledica toga, uobičajena ekološka pravila više ne važe, a to je značilo da Černobilj sada ima izuzetan životinjski svet. Na primer, stotine kućnih ljubimaca napuštenih nakon katastrofe postali su divlji psi koji su evoluirali tako da su genetski različiti od populacija drugde u Ukrajini.

Uprkos dokazima koji podržavaju obnovu divljine na ovom mestu, očigledno je da nisu svi ishodi katastrofe bili korisni za floru i faunu. Postoji evolucioni pritisak, pri čemu neke vrste pokazuju smanjen reproduktivni uspeh i visoke stope mutacija, što rezultira određenim zdravstvenim problemima kod životinja.

Ali nije samo u Černobilju slučaj da ove nuklearne zone podstiču životinje na povratak. Oko drugih oštećenih nuklearnih reaktora, kao što je Fukušima, sisari, uključujući medvede, rakune i divlje svinje, sada su se vratili u velikom broju, pretvarajući zone isključenja u neočekivana utočišta. U nekim nuklearnim elektranama koje rade, lokalni životinjski svet je podstaknut kroz stvaranje staništa i zaštitu velikih, neometanih zona isključenja.

Jasno je da je situacija komplikovana i da ne bi trebalo da bude potrebna nuklearna nesreća da bi se ljudi sprečili da guraju druge vrste ka egzistencijalnom riziku, a kamoli kontinuirana degradacija životne sredine koja se dešava širom planete. Iz takvih katastrofa se mogu izvući pouke, a jednostavnih zaključaka nema, čak ni 40 godina nakon nesreće.

Divlje životinje su se u velikoj meri vratile u područje oko Černobilja zbog odsustva ljudi, mada nepredvidivo niti ravnomerno. To, međutim, ilustruje kako ekosistemi mogu da reaguju i dalje cvetaju kada uobičajena pravila ne važe.“

(Telegraf Nauka/The Conversation)