Važan deo laboratorijske opreme može biti i problem: Da li su rukavice krive za precenjivanje mikroplastike?

Nitrilne i lateks rukavice koje naučnici koriste dok mere mikroplastiku mogu da dovedu do potencijalnog precenjivanja količine ovog zagađivača. To je pokazala najnovija studija, saopštio je Univerzitet u Mičigenu.

Studija je otkrila da rukavice, važan deo laboratorijske opreme, mogu nenamerno da kontaminiraju drugu laboratorijsku opremu koja se koristi za merenje mikroplastike u vazduhu, vodi i drugim uzorcima i to česticama koje se nazivaju stearati (soli i estri stearinske kiseline). Naučnice sa Univerziteta u Mičigenu Madlin Klaf i En Meknil predlažu da se umesto nitrilnih i lateks rukavica koriste takozvane rukavice za čiste sobe jer ispuštaju manje čestica.

Preporučujemo

Proizvođači premazuju jednokratne rukavice stearatima kako bi se lakše skidale sa kalupa koji se koriste za njihovo oblikovanje. Međutim, prema rečima istraživača, stearati su hemijski veoma slični nekim vrstama mikroplastike i mogu dovesti do lažno pozitivnih rezultata kada naučnici tragaju za zagađenjem mikroplastikom.

To ne znači da zagađenje mikroplastikom ne postoji, naglasili su istraživači sa Univerziteta u Mičigenu.

- Možda precenjujemo količinu mikroplastike, ali ona uopšte ne bi trebalo da postoji. I dalje je ima mnogo u životnoj sredini, i to je problem – rekla je Meknilova, viša autorka studije i profesorka hemije, makromolekularne nauke i inženjerstva.

Kao istraživači koji traže mikroplastiku u životnoj sredini, „mi tražimo iglu u plastu sena, ali te igle zapravo ne bi ni trebalo da bude“, dodala je Klafova, koja je nedavno doktorirala na Univerzitetu u Mičigenu.

Rad, koji je predvodila Klafova, objavljen je u žurnalu RSC Analytical Methods.

Studija je započela kada je Klafova radila na zajedničkom projektu koji je uključivao studente i profesore sa katedri za hemiju, statistiku i nauke o klimi i svemiru, sa ciljem da ispitaju mikroplastiku u atmosferi Mičigena. Kako bi to sproveli, njih dve su se obratile saradnicima – profesoru hemije Endiju Oltu i studentima Rebeki Parham i Abigejl Ajali – za pomoć pri uzorkovanju vazduha.

Istraživači su koristili uređaje za uzorkovanje vazduha koji su opremljeni metalnim supstratom. Vazduh prolazi kroz uređaj, a čestice iz atmosfere se talože na supstrat. Zatim, koristeći optičku spektroskopiju, istraživači mogu da utvrde koje se vrste čestica nalaze na podlozi.

Klafova je pripremala supstrate noseći nitrilne rukavice, što je preporuka u literaturi iz oblasti mikroplastike. Ali kada je pregledala supstrate kako bi procenila koliko je mikroplastike prikupila, rezultati su bili više hiljada puta veći od onoga što je očekivala.

- To je dovelo do uzaludne potrage u pokušaju da shvatimo odakle bi ova kontaminacija mogla da potiče, jer smo znali da je ovaj broj previše visok da bi bio tačan. Tokom procesa otkrivanja – da li je u pitanju plastična prskalica, ili su to čestice u atmosferi laboratorije gde sam pripremala supstrate – konačno smo trag doveli do rukavica – rekla je ona.

Istraživači su dizajnirali eksperiment kako bi utvrdili koliko je ovaj problem raširen. Testirali su sedam različitih vrsta rukavica, uključujući nitrilne, lateks i rukavice za čiste sobe, kao i najčešće tehnike koje istraživači koriste za identifikaciju mikroplastike.

Eksperiment je simulirao vrstu kontakta koji se dešava u istraživačkom okruženju između ruke u rukavici i tačke kontakta. To uključuje filtere ili mikroskopska stakla – bilo koji deo opreme koji istraživač koristi tokom proučavanja mikroplastike.

Otkrili su da su rukavice u proseku prenosile oko 2.000 lažno pozitivnih čestica po kvadratnom milimetru površine.

- Vrsta kontakta koju smo pokušali da oponašamo odnosi se na sve varijante istraživanja mikroplastike. Ako dodirujete uzorak rukom u rukavici, verovatno prenosite ove stearate koji mogu dovesti do precenjivanja vaših rezultata - rekla je Klafova.

Istraživači su takođe otkrili da su rukavice za čiste sobe prenosile najmanje čestica – verovatno zato što se one proizvode bez premaza od stearata, što omogućava njihovu upotrebu u „ultra-čistim“ uslovima.

Istraživači su osmislili još jedan eksperiment kako bi utvrdili da li mogu da razlikuju pravu mikroplastiku od stearata sa rukavica. Koristeći skenirajuću elektronsku mikroskopiju, kao i optičku mikroskopiju, otkrili su da je stearat vizuelno nemoguće razlikovati od polietilena, plastike na koju liči.

Međutim, Klafova i Meknilova su uspele da pronađu metode, u saradnji sa studentom Eduardom Očoom Riverom i profesorom statistike Ambujom Tevarijem, koje mogu napraviti razliku između lažno pozitivnih čestica iz rukavica i mikroplastike iz životne sredine. Ovo može pomoći istraživačima da ponovo pregledaju potencijalno kontaminirane baze podataka.

- Za istraživače mikroplastike koji imaju ove kompromitovane podatke, još postoji nada da ih spasu i pronađu stvarnu količinu mikroplastike - rekla je Klaf.

Autori ističu da njihova studija naglašava važnost hemičara u oblasti istraživanja mikroplastike, jer oni mogu prepoznati razliku u hemijskoj strukturi plastike u odnosu na druge zagađivače.

(Telegraf Nauka/Michigan News University of Michigan)