Planeta poput šećerne vune skriva svoj sastav: Ni svemirski teleskop Džejms Veb ne može da ga otkrije

Na granici između nauke i gotovo nadrealne kosmičke pojave nalazi se egzoplaneta Kepler-51d, svet toliko neobičan da se njegova gustina poredi sa šećernom vunom, a njegova atmosfera sa neprozirnim omotačem kroz koji ne može da prodre ni najmoćniji teleskop današnjice. Najnovija posmatranja teleskopa Džejms Veb ne samo da nisu razjasnila njenu prirodu, već su ovu planetu učinila još zagonetnijom.

Kepler-51d pripada retkoj i još uvek slabo shvaćenoj klasi takozvanih „super-pufnastih“ planeta. Iako je po dimenzijama uporediva sa Saturnom, njena masa iznosi svega nekoliko masa Zemlje, što znači da je njena prosečna gustina ekstremno mala – među najnižima ikada izmerenim. Upravo ta disproporcija između veličine i mase predstavlja ozbiljan izazov za postojeće teorije formiranja planeta, koje podrazumevaju da objekti ovakvih dimenzija moraju imati znatno masivnije jezgro da bi zadržali obimnu gasovitu atmosferu, navodi SciTech Daily.

Preporučujemo

Ova planeta kruži oko mlade zvezde udaljene približno 2.600 svetlosnih godina i deo je sistema u kome se nalazi više sličnih „naduvanih“ svetova. Njihova mladost sugeriše da se možda nalaze u prolaznoj fazi razvoja, u kojoj još nisu izgubili svoje spoljašnje slojeve pod uticajem zvezdanog zračenja i vetrova. Drugim rečima, posmatramo ih u trenutku kada su maksimalno „rastegnuti“, pre nego što se eventualno transformišu u kompaktnije planete.

Upravo zato su naučnici očekivali da će Svemirski teleskop Džejms Veb doneti ključne odgovore. Koristeći metodu tranzitne spektroskopije – analizu svetlosti zvezde koja prolazi kroz atmosferu planete – pokušali su da detektuju hemijske tragove gasova poput vodene pare ili metana. Međutim, rezultat je bio iznenađujuće siromašan: spektar je ostao gotovo potpuno ravan, bez jasnih apsorpcionih linija koje bi ukazivale na konkretan sastav atmosfere.

Ovakav gotovo ravan spektar nije znak odsustva atmosfere, već upravo suprotno – ukazuje na sloj izuzetno guste izmaglice koja rasipa i apsorbuje svetlost. Najverovatnije objašnjenje jeste izuzetno gusta izmaglica, najdeblja ikada zabeležena na nekoj planeti, koja deluje kao svojevrsni štit i onemogućava pogled u dublje slojeve. Ta magla može biti sastavljena od kompleksnih organskih jedinjenja, nalik onima na Saturnovom mesecu Titanu, ali u mnogo ekstremnijem obliku i koncentraciji.

Naučnici su razmatrali i alternativna tumačenja, uključujući mogućnost da planeta ima prstenove koji utiču na merenja, ali trenutni podaci se ipak bolje uklapaju u model sa ekstremno gustom atmosferom. Dodatno intrigira procena da bi sloj te izmaglice mogao biti ogroman – možda čak i reda veličine samog radijusa Zemlje – što ovu planetu čini ne samo neprozirnom, već i fizički drugačijom od svega što poznajemo u Sunčevom sistemu.

Kepler-51d tako ostaje jedan od najupečatljivijih primera koliko su planete u svemiru raznovrsne i koliko još uvek izmiču potpunom razumevanju. Čak i u eri teleskopa koji mogu da analiziraju svetove udaljene hiljadama svetlosnih godina, postoje objekti koji ostaju skriveni iza sopstvenih atmosferskih vela, podsećajući nas da svemir nije samo prostor koji otkrivamo – već i prostor koji nas neprestano iznenađuje.

(Telegraf Nauka / SciTech Daily)