„Sprečava nas da slušamo i vodimo razgovore“: Evo zašto na decu štetno utiču telefoni i društvene mreže

„Društvene mreže i mobilni telefoni ometaju razgovore licem u lice. Nedavna istraživanja su ubedljivo pokazala da stalna (i skoro zavisnička) upotreba mobilnih telefona direktno utiče na kvalitet naših interakcija“, napisala je Estrelja Montolio Duran, profesorka Katedre za španski jezik Univerziteta u Barseloni, u tekstu za The Conversation, koji prenosimo u celosti:

„Naš opsesivni odnos prema ovim uređajima crpi našu pažnju, sprečavajući nas da slušamo i vodimo smislene razgovore. Studije su otkrile da samo prisustvo mobilnog telefona, čak i ako je utišan, ometa pažnju ljudi. To smanjuje verovatnoću vođenja zanimljivih razgovora, jer učesnici podsvesno očekuju da će uređaj u svakom trenutku zahtevati pažnju vlasnika. Shodno tome, ljudi se često odlučuju da samo okrznu teme razgovora umesto da ih dublje istražuju.

Preporučujemo

Deca i mladi koji odrastaju u domaćinstvima u kojima su porodični obroci ometeni ekranima (televizorima, tabletima i sveprisutnim mobilnim telefonima) pokazuju jasan deficit u veštinama komunikacije i vođenja razgovora. Teško im je da protumače neverbalne znakove, aktiviraju manje neurona ogledala (cerebralna osnova empatije) i plaše se izlaganja stvarnom, nemontiranom razgovoru.

Oni znaju kako da govore, ali se teško snalaze u zajedničkoj razmeni ideja koja je omogućila čovečanstvu da stigne do 21. veka.

Artikulisani jezik je genetska, suštinski ljudska sposobnost – svako ljudsko biće, bez obzira na to gde je rođeno, može da govori. Svakodnevni razgovor nam dolazi sasvim prirodno, ali to je takođe veština koja se može naučiti. Učimo kako da na odgovarajući način uđemo u razgovor, kako da održimo prijateljski ton i kako da pristupimo teškim dijalozima sa empatijom i asertivnošću.

Jednostavno rečeno, jezik je urođena sposobnost, dok se veština razgovora stiče.

To znači da porodice igraju ključnu ulogu u obrazovanju i razvoju konverzacijskih sposobnosti dece. Baš kao što nam naše porodice obezbeđuju određenu količinu ekonomskog kapitala – neki ljudi, na primer, naslede kuću dok drugi ne – porodice nam takođe pružaju i lingvistički kapital.

Dete, stoga, može naslediti pristup širokom, sofisticiranom, pa možda čak i višejezičnom rečniku, dok su oni manje srećni obdareni jednostavnijim, ograničenijim rečnikom. Isto se može reći i za sintaksu: kontakt u detinjstvu sa složenim sintaksičkim konstrukcijama omogućava nekoj deci da razviju sofisticiranije razmišljanje, dok druga iz svog govornog okruženja dobijaju samo jednostavne, nepovezane strukture.

Na isti način, naše porodice nam daruju i određenu količinu konverzacijskog kapitala. Svi smo bili svedoci ovoga: neka deca mogu mirno da se upuste u razgovor sa odraslima, čak i onima starijim od njihovih roditelja, dok se druga bore da odgovore na odgovarajući način. Neki mladi ljudi nauče da se uzdrže od upadanja u reč i da sačekaju svoj red, dok druga deca (i mnogi odrasli) nikada ne dobiju takve smernice.

Idealno bi bilo da škole izjednače uslove tako što će omogućiti deci koja su kod kuće odrasla uz jednostavne jezičke i konverzacijske prakse da dođu u kontakt sa bogatijim i stimulativnijim jezičkim modelima. To im može omogućiti da bolje prepoznaju i izraze svoje emocije, osećanja i argumente. Međutim, ovaj proces izjednačavanja ne funkcioniše uvek onako kako bi trebalo.

Biti obrazovan – i obrazovati se – u jeziku i razgovoru ključno je iz mnogo razloga, ali se sve svodi na činjenicu da način na koji razgovaramo ima odlučujući uticaj na to kako nas drugi ljudi doživljavaju.

Naši razgovori nas definišu, oblikuju nas kao pojedince i mogu stvoriti ili uništiti naše društvene odnose, kako lične, tako i profesionalne. Sociološkinja Šeri Terkl to u svojoj metastudiji o konverzaciji formuliše ovako: ‚Kvalitet naših razgovora direktno je povezan sa našom ličnom srećom, kao i sa našim društvenim i profesionalnim uspehom‘.

Različite ljudske navike – disanje, ishrana, govor i tako dalje – tretiraju se sa upadljivom nejednakošću. Dok su pitanja poput ishrane postala prioritet javnog zdravlja, znamo veoma malo o izuzetnoj ljudskoj sposobnosti, a to je artikulisani jezik.

Mnogi od nas ne razumeju kako da se suoče sa neprijatnim razgovorom. Teško nam je da stupimo u dijalog sa ljudima koji se razlikuju od nas i često zaboravljamo da slušamo druge dok govore, što je temelj empatije i saradnje.

Iz tog razloga, hitno moramo da konverzacijsku pismenost učinimo pitanjem od javnog interesa. Ova veština nam omogućava da budemo promišljeniji i svesniji izuzetnog potencijala svakodnevnog razgovora, i pomaže nam da prepoznamo kada smo suočeni sa štetnim razgovorima koji nam, poput brze hrane, više štete nego što koriste.

Kada razgovoramo – ovde i sada, gde su naša tela prisutna i naša pažnja usmerena – dešavaju se fascinantne stvari. Pre svega, tela ljudi koji su u interakciji se sinhronizuju, prilagođavaju, nesvesno imitiraju i koordiniraju jedno s drugim. I nisu u pitanju samo tela – skeniranja pokazuju i sinhronizaciju u mozgovima ljudi koji učestvuju u razgovoru. Što je razgovor dublji i značajniji za sagovornike, to je njihova sinhronizacija intenzivnija.

Izgradnju konverzacijske pismenosti možete započeti već danas, nečim tako jednostavnim kao što je večera kod kuće bez mobilnih telefona ili drugih uređaja na vidiku. Upuštanje u iskren razgovor imaće ogroman uticaj na uspeh i razvoj – kako lični, tako i profesionalni – najmlađih članova porodice.“

(Telegraf Nauka/The Conversation)