Dr Marjana Brkić: Najlepše je kad deci prenesemo iskricu radoznalosti koja je u svim naučnicima

Nauka je svuda oko nas, ona nam omogućuje da živimo duže nego ikad, ona nam je obezbedila bolji i kvalitetniji život i zbog toga je potrebno da vratimo poverenje u nju, kaže u intervjuu za Telegraf Nauku dr Marjana Brkić.

Njen najnoviji projekat – slikovnica „U potrazi za svetlom Aurore“ – verovatno je jedan od najboljih načina za to. Ako deca kroz zabavu razviju radoznalost i počnu kritički da razmišljaju, onda će im i nauka biti zabavna i magična, a ne bauk, pa će joj možda i posvetiti svoje živote.

Preporučujemo

Dr Marjana Brkić svoj život je posvetila nauci - diplomirala je na smeru genetički inženjering i biotehnologija na Biološkom fakultetu u Beogradu, a doktorirala u oblasti neuronauka. Programska je direktorka Centra za promociju nauke i naučna saradnica na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a već godinama posvećena je upravo promovisanju nauke kroz najrazličitije projekte.

• U knjižarama se pojavila knjiga „U potrazi za svetlom Aurore“, koju ste kreirali zajedno sa Ljiljanom Ilić i Marijom Jevtić. Možete li nam reći o kakvoj se knjizi radi?

- „U potrazi za svetlom Aurore“ je jedan novi način predstavljanja i promocije nauke najmlađoj publici. To je knjiga za uzrast od 4 do 8 godina, koja na zanimljiv način, kroz stihove, priča više o kosmosu, o zvezdama, o tome šta je Aurora Borealis, ali uči i o nekim vrednostima za koje mislimo da su važne, a to su strpljenje, planiranje i radoznalost. Knjigu potpisuje pet autorki – Marija Jevtić, koja je radila ilustracije, Ljiljana Ilić i ja tekst, ali i profesor doktor Dragana Ilić i profesor doktor Tijana Prodanović, poznatija kao Dr Cosmic Ray na TikToku. One su obe profesorke Univerziteta u Beogradu, naše astrofizičarke, koje su se sa nama potrudile da cela knjiga bude naučno tačna i utemeljena. Pomogle su nam i da napišemo jedan mali rečnik naučnih pojmova, koji se nalazi na samom kraju knjige i koji omogućava deci, da uđu u detalje toga šta znači Aurora i kako nastaje, šta su to sazvežđa, koja je najsjajnija zvezda na nebu, šta je Jupiter i kako ga možemo uočiti…

Foto: Telegraf.rs

• Kako ste došli na ideju za knjigu?

- Ja sam mama dve devojčice, koje su u trenutku nastajanja knjige imale četiri i osam, a sada imaju pet i devet godina. Njih dve su jako, jako radoznala deca i vole da im pričam priče svako veče. I onda se trudim svako veče da izmislim neku drugačiju priču. Primetila sam da deca jako vole kada im čitamo priče koje su u stihovima, a da takvih priča nema mnogo na našem jeziku za taj uzrast. Primetila sam da iz domena nauke možda postoji jedna ili dve knjige koje nisu čisto u enciklopedijskom formatu. Poezija je medijum koji omogućava da se znanje lako usvaja. Deca već kroz nekoliko čitanja znaju reči knjige. I traže da im se čita iznova, zato što ih poezija vuče da uz čitanje oni izgovaraju poznate stihove. Zato nam je bila ideja da kroz tako pitak medijum, kao što je poezija, deci mlađeg uzrasta objasnimo pojmove iz nauke. Nauka ide nekako uz poeziju, lagano. Ovo je prva knjiga edicije koja se zove „Pruži ruke do nauke“ izdavačke kuće Bulevar books. Pošto je urednica Vitomirka Trebovac takođe pesnikinja, ona je doživela ovakav pristup veoma zanimljivim mlađoj čitalačkoj publici.

• Spojili ste nauku i poeziju. Kako ste se na to odlučili i da li je taj spoj bio prirodan ili je bilo potrebno dosta napora uklopiti stihove i naučne teme?

- Kod nas je spoj nauke i poezije došao vrlo prirodno. Ja sam po vokaciji naučnica, a moja drugarica Ljiljana Ilić je pesnikinja. Pričala sam priče svojoj deci i zapisala sam tekst koji mi se učinio inspirativnim, a zatim sam ga poslala Ljilji, koja ga je iz zabave prebacila u poeziju. Često se dešava da kod poezije, koju smo mi čitali kad smo bili mali i koju ja sada čitam deci, ima mnogo arhaičnih reči, da bi se reči rimovale, koje njima nisu jasne. I onda im ponekad otežavaju razumevanje, a ovde smo se trudili da svaka reč bude jasna deci.

• Planirate li nastavak ove priče?

- Da, „U potrazi za svetlom Aurore“ je samo prva knjiga u ediciji „Pruži ruke do nauke“. Sledeća je već kod Marije Jevtić, koja je trenutno ilustruje, a tema su gljive. Naše knjige su zamišljene tako da se na kraju svake knjige nalaze junaci iz čitave edicije, na jednoj polici. Životinje, koje su glavni junaci, istovremeno su i igračke. Čitava edicija je karakteristična i po tome što postoji QR kod na kraju knjige, koji omogućava i slušanje priče. Shodno tome da želimo da stavimo akcenat na slušanje priče, glas prati samo slika, ali ne i video. Dakle, skeniranjem QR koda dolazite do našeg YouTube kanala koji se zove nebonebors. Tu će se naći i ostale priče. Sledeća priča se tiče gljiva, i na njoj smo radili sa dr Nikolom Unkovićem sa Biološkog fakulteta u Beogradu, i trebalo bi da izađe na jesen, a nakon toga pripremamo još i priču ona temu pčela. Na njoj smo radili sa našom divnom saradnicom dr Jovanom Bilom Dubaić, takođe sa Biološkog fakulteta. Suštinski, ovo je samo početak i nastavljamo sa raznim temama. Mislim da ovome nema kraja jer je u pripremi i priča o klimatskim promenama, kao jako važnoj temi koju treba preneti od malih nogu deci. Zatim hoćemo malo da istupimo iz tema koje se tiču sveta oko nas u smislu biologije i svemira, pa možda da pređemo i na arhitekturu i na još neke druge teme.

Foto: Telegraf.rs

• Rej Bredberi je svojevremeno rekao da su na stvaranje cele generacije naučnika više uticale avanturističke knjige Edgara Rajsa Barouza o Tarzanu i Džonu Karteru nego sve ozbiljne, naučne knjige. Koliko je važno da zabavni sadržaj dođe do dece da bi ih inspirisao za bavljenje naukom? I koliko je to lako ili teško? Šta vam govori vaše iskustvo kao roditelja, a šta iskustvo iz Centra za promociju nauke?

- Mislim da je jako važno da kreiramo sadržaj koji je naš, domaći. Zato kada pričamo o zvezdama, to su zvezde koje se vide sa naše polulopte, iz Srbije, koje deca stvarno mogu da vide na noćnom nebu. Zeka ide na Island u ovoj priči, jer je to prosto mesto gde se vidi Aurora borealis, ali u ostalim knjigama kao što su knjige o gljivama ili pčelama mi isključivo pričamo o gljivama koje oni mogu naći u Srbiji, o pčelama i cveću koje oni mogu da vide u svojim parkovima, na livadama… Mislimo da treba da nauče nešto što mogu da vide u svojoj okolini i želimo da im sve bude opipljivo, što, nekako mi se čini, decu može najviše da zainteresuje da se kad odrastu bave naukom. Što se tiče same promocije nauke, smatram iz svog ličnog iskustva, kako iz Centra za promociju nauke, tako i iz učešća na Festivalu nauke, Noći istraživača i uopšte iz mog rada kao naučnice u promociji nauke, da što ranije krenemo da radimo sa decom, što su oni mlađeg uzrasta, to im je lakše preneti poruku i oni ostaju otvoreni i radoznali. Zato i želimo da knjige gađaju uzrast od četiri godine pa naviše, jer mislimo da su to važni trenuci u odrastanju deteta kada se postavljaju pitanja.

• Kako ste se vi zaljubili u nauku i da li je neka knjiga kriva za to?

- Od svih naučnih oblasti, od malena sam najviše bila zaljubljena u arheologiju. Knjigu „Legende i mitovi Stare Grčke“ dobila sam baš kao mala i onda sam je stalno iznova čitala. Volela sam da idem u Grčku i da posećujem arheološka nalazišta i tražim vezu između spomenika na arheološkim nalazištima i moje knjige.

Foto: Telegraf.rs

• Kroz rad u Centru za promociju nauke i projekte poput Mejkers labova, Maja meseca matematike, Noći istraživača… uticali ste na mnogo mladih. Kako je bilo gledati mlade kako se zahvaljujući tome okreću nauci? Koliko vas to ispunjava?

- Meni se čini da ne postoji nešto što više ispunjava nego osmesi na licima dece. Kada vidimo da smo ih zainteresovali, kako smo im probudili maštu i kako smo im preneli neku iskricu radoznalosti koja je u nama, kao svim naučnicima, i da i oni sami kreću da budu radoznali i da istražuju. Mislim da je to nešto što se ponavlja kroz moj rad prethodnih, skoro 14 godina. Najbolje se osećam kad vidim koliko mi možemo da njima budemo dobri rol modeli. Postoji predrasuda kako su naučnici dosadni, a kada dobiju priliku da nas upoznaju često kažu: Baš je super zanimljivo baviti se naukom, možda sutra budem naučnica ili naučnik. To sam imala priliku da vidim i uživo, dok sam šetala sa dr Tijanom Prodanović zaustavilo nas je dvoje dece i rekli su joj: „Mi vas stalno pratimo i obožavamo to što radite“. Za mene je to trenutak u kome vidim da ima smisla ovo što radimo. Ako je profesor doktor Tijana Prodanović danas uzor mladima i influenserka, mislim da ne postoji suštinski bolji uticaj koji se može izvršiti na mlade u ovom svetu gde influenseri nisu baš često naučnici, čak naprotiv, šire i antinaučne teorije, kao što je ravnozemljaška, često. Mislim da je važno se glas naučnika čuje, naučnika i da kroz taj glas probamo daprenesemo radoznalost svim uzrastima. Nikad nije kasno baviti se naukom.

• To je sjajan primer, ali negativna stvar je što živimo u svetu koji ima sve jači antinaučni sentiment. Od pandemije je to baš jako vidljivo sa teorijama tipa da je Zemlja ravna ploča. Kako promovisati nauku u takvom trenutku? Šta još moramo da radimo?

- Potrebno je da vratimo poverenje u nauku time što ćemo da pokažemo građanima svih uzrasta koliko je nauka svakodnevni deo njihovog života i koliko se oni na nju suštinski oslanjaju. Šta god da pogledamo oko nas, u bilo kom trenutku od frižidera, vode, mikrotalasne pećnice, sve je nastalo na bazi nauke i inovacija. To što možemo danas da živimo duže nego što smo ikad živeli, opet je zahvaljujući nauci. Stalno treba podsećati da nam je nauka obezbedila jedan udoban život, bolji i kvalitetniji nego ikad u istoriji čovečanstva. Da je nauka svuda. Da smo mi, naučnici, neko ko radi za dobrobit društva, a ne zarad tamo nekih publikacija. U tome nam mnogo mogu pomoći projekti kao što je, na primer, projekat „Građanskih naučnih istraživanja“ Centra za promociju nauke. Tu se građani uključuju u naučna istraživanja tako što, pomažu naučnicima kroz skupljajnje ili obradu podatka, prate stanje na terenu, te učestvujući u naučnim istraživanjima, oni bolje razumeju nauku.

• Koliko mi kao društvo treba da se menjamo da bi se nauka promovisala. Jedna stvar koja je meni, na primer, upada u oči: ova knjiga će sutra u knjižarama stajati među knjigama za decu. Ali ako se odmaknemo i dođemo, na primer, do istorije, tu ćemo da nađemo pseudonaučne knjige Jovana Deretića, ako dođemo do svemira, biće tu neki vanzemaljci i drevne civilizacije... Koliko svi moramo da se menjamo da se to ne dešava, da knjižara, mesto širenja znanja, ne bude istovremeno i mesto širenja pseudonauke, antinaučnog sentimenta, lažnih ideja?

- Čini mi se da je tu ključ razvoj kritičkog razmišljanja i prepoznavanja lažnih vesti. Mislim da je ključna vrednost na kojoj treba raditi od najmlađih uzrasta, kako bismo došli uopšte do odgovora na ovo pitanje, jeste kritičko razmišljanje i razumevanje da svaku informaciju, svaku pristiglu knjigu, svaku odluku, moramo kritički obraditi, promisliti i videti od celog šuma informacija, knjiga i šuma svega što dolazi do nas, da li je to nešto što je konkretno, naučno utemeljeno, nešto što je smisleno ili neko želi da nas odvede u neku pogrešnu stranu.

(Telegraf Nauka)