Izazivala „božji gnev“, ismevana, ali širena preko miraza i zahvaljujući pasti: Neverovatna istorija viljuške

„U današnjem svetu jedva da razmišljamo o uzimanju viljuške. Ona je deo standardnog pribora za jelo, jednako bitna kao i sam tanjir. Ali ne tako davno, ovaj sada običan pribor posmatran je sa sumnjom, podsmehom, pa čak i moralnim gnevom.“

To je u tekstu za The Conversation piše Darijus fon Gutner Sporžinski napisao istoričar sa Australijskog katoličkog univerziteta.

Preporučujemo

„Bili su potrebni vekovi, brakovi članova vladarskih dinastija i malo kulturne pobune da viljuška iz kuhinja i trpezarija Konstantinopolja (današnjeg Istanbula) stigne na trpezarijske stolove ostatka Evrope“, napisao je on i dodao:

„Rane verzije viljušaka pronađene su u Kini bronzanog doba i u Starom Egiptu, mada su se verovatno koristile za kuvanje i serviranje. Rimljani su imali elegantne viljuške napravljene od bronze i srebra, ali opet, uglavnom za pripremu hrane. Jedenje viljuškom, posebno malom, ličnom, bilo je retko. Do 10. veka, vizantijske elite su ih slobodno koristile, šokirajući goste iz zapadne Evrope. A oko 11. veka viljuška je počela redovno da se pojavljuje za vreme obroka širom Vizantijskog carstva“, napisao je istoričar i dodao:

„Marija Argir (985-1007), sestra cara Romana III Argira, 1004. godine udala se za sina mletačkog dužda i skandalizovala je Veneciju odbijanjem da jede prstima. Umesto toga, koristila je zlatnu viljušku. Kasnije je teolog Petar Damjan (1007–72) izjavio da je Marijina sujeta u jedenju ‚veštačkim metalnim viljuškama‘ da koristi prste koje joj je bog dao, ono što je izazvalo božansku kaznu u vidu njene prerane smrti u dvadesetim godinama. Ipak, do 14. veka viljuške su postale uobičajene u Italiji, delom zahvaljujući popularnosti paste. Bilo je mnogo lakše jesti klizave niti viljuškom nego kašikom ili nožem. Italijanski bonton je ubrzo prihvatio viljušku, posebno među bogatim trgovačkim klasama.“

Uloga dve žene

Preko ove bogate klase, dodao je Darijus fon Gutner Sporžinski, viljuška će biti uvedena u ostatak Evrope u 16. veku, a zahvaljujući ulozi dve žene.

„Rođena u moćnim porodicama Sforca iz Milana i Aragon iz Napulja, Bona Sforca (1494–1557) odrasla je u svetu u kojem su se viljuške koristile; štaviše, bile su u modi. Njena porodica je bila naviknuta na prefinjenosti renesansne Italije: dvorski bonton, pokroviteljstvo umetnosti, raskošnu odeću za žene i muškarce, i elegantno obedovanje. Kada se 1518. udala za Žigmunda I, kralja Poljske i velikog vojvodu Litvanije, postavši kraljica, stigla je u region gde su običaji obedovanja bili drugačiji. Upotreba viljuški bila je uglavnom nepoznata. Na dvorovima u Litvaniji i Poljskoj, upotreba pribora za jelo bila je praktična i ograničena. Kašike i noževi su bili uobičajeni za jelo supa i variva, i sečenje mesa, ali većina hrane se jela rukama, koristeći hleb ili debele kriške ustajalog hleba koje su upijale sokove iz hrane, kao pomoć“, napisao je Darijus fon Gutner Sporžinski i dodao:

„Ova metoda nije bila samo ekonomična, već i duboko ukorenjena u dvorske i plemićke trpezarijske tradicije, odražavajući društveni bonton u kojem su zajednička jela i deljeno jelo bili norma. Bonin dvor je doneo italijanske manire u region, uvodeći više povrća, italijansko vino i, što je najneobičnije, stonu viljušku. Iako je njena upotreba verovatno u početku bila ograničena na formalne ili dvorske postavke, ostavila je utisak. Vremenom, posebno od 17. veka pa nadalje, viljuške su postale uobičajenije među plemstvom Litvanije i Poljske.“

Katarina Mediči (1519–89) rođena je u moćnoj firentinskoj porodici Mediči, napisao je on, bila je nećaka pape Klementa VII. Sa 14 godina, 1533, udala se za budućeg francuskog kralja Anrija II u okviru političkog saveza između Francuske i Papske države.

„Katarina Mediči je uvela srebrne viljuške i italijanske običaje obedovanja na francuski dvor. Kao i u slučaju Bone Sforce, ove stvari su stigle u Katarinin miraz. Njena pratnja je takođe uključivala kuvare, poslastičare i parfimere, zajedno sa artičokama, tartufima i elegantnim posuđem. Njen kulinarski talenat pomogao je da dvorski obroci postanu pozorište. Dok legende preuveličavaju njen uticaj, mnoga jela koja se sada smatraju francuskim, vuku korene iz njene italijanske kuhinje: supa od luka, patka sa pomorandžom, pa čak i sorbe“, napisao je Darijus fon Gutner Sporžinski i dodao:

„Kao i mnogi putnici, znatiželjni Englez Tomas Korijat (1577-1617) početkom 17. veka donosio je priče o Italijanima koji koriste viljuške nazad kući, gde je ta ideja još delovala smešno. U Engleskoj, korišćenje viljuške početkom 17. veka bilo je znak pretencioznosti. Čak i do 18. veka, smatralo se muževnijim i poštenijim jesti nožem i prstima. Ali širom Evrope, promene su bile u toku. Viljuške su počele da se smatraju ne samo praktičnim alatkama, već simbolima čistoće i prefinjenosti. U Francuskoj one su počele da odražavaju dvorsku uljudnost. U Nemačkoj su se u 18. i 19. veku umnožile specijalizovane viljuške: za hleb, kisele krastavce, sladoled i ribu. A u Engleskoj, upotreba viljuške je na kraju postala pokazatelj klase: ‚pravi‘ način držanja razlikovao je uglađene od neotesanih.“

Bonton i nova pravila

Kako istoričar navodi, kad je masovna proizvodnja uzela maha u 19. veku, nerđajući čelik je učinio pribor za jelo pristupačnim, a viljuška je postala sveprisutna.

„Do tada, bitka se prebacila sa pitanja da li koristiti viljušku na to kako je pravilno koristiti. Priručnici o bontonu sada su nudili smernice o etiketi viljuške. Bez zagrabljivanja, bez bockanja, i uvek je držati zupcima nadole. Trebalo je skandala, kraljevskog ukusa i vekova otpora da viljuška osvoji svoje mesto za stolom. Sada je teško zamisliti obrok bez nje“, zaključio je Darijus fon Gutner Sporžinski.

(Telegraf Nauka/The Conversation)