Kako je Zemlja dobila tako čudan mesec – teorija ogromnog udara

Mesec je čudan, potpuno drugačiji od svega ostalog u solarnom sistemu. Kako je, dakle, naša planeta dobila tako specijalan mesec? Prilično iznenađujuće, Mesec je deo naše planete.

Mnogo toga se dešava sa Mesecom. Za početak, postoji – što je čudno na svoj način. Merkur nema nijedan mesec, kao ni Venera. Mars ima dva meseca, ali su oni u stvari samo zarobljeni asteroidi. Zemlja je jedina stenovita planeta u solarnom sistemu sa značajnim mesecom.

Preporučujemo

I zaista je značajan – sa masom od otprilike 1,2% Zemlje. To možda nije mnogo u apsolutnom smislu, ali je ogromno za solarni sistem. Nijedan drugi mesec nije toliko veliki u odnosu na svoju planetu.

Neobičnosti se tu ne završavaju. Ukupni moment impulsa Zemljine vrtnje, Mesečeve vrtnje i orbite je veoma veliki – mnogo veći nego u slučaju bilo koje druge terestričke planete. Dakle, kako smo dobili toliki moment impulsa?

Plus, Mesec je pun kalijuma, retkih zemaljskih elemenata i fosfora. Ovi elementi obično ne vole da budu zajedno, ali lunarni uzorci pokazuju da su često pomešani. To zahteva da je Mesec bio istopljen u nekom trenutku, za šta je potrebno mnogo energije.

Pravi šlag na tortu je to što Mesec ima mnoga ista bogatstva stabilnih izotopa kao Zemlja, što ukazuje da su Zemlja i Mesec nastali iz iste mase materijala.

Glavno objašnjenje za sve ove misterije poznato je kao hipoteza o ogromnom udaru: kad je solarni sistem tek bio nastao, protoplaneta veličine Marsa po imenu Teja tresnula je u protoplanetu Zemlju.

Udar sa brzinom od oko 32.000 km/h – relativno sporo kad je reč o udarima – proizveo je istinsku katastrofu. Teško jezgro Teje prodrlo je duboko u Zemlju, povećavajući jezgro naše planete. Omotači jezgra dva tela su se izmešali i uvećali našu planetu, a njihove kore su razbacane deleko u svemir.

Šta se zatim desilo je malo teško pratiti i zavisi uveliko od tačnog načina na koji se udar odigrao i od sastava Teje. Međutim, generalna slika je da je neki materijal odleteo i nikad se nije vratio. Ostali materijal je pao na Zemljinu površinu, a veliki deo je ostao u orbiti. Za samo nekoliko sati – ili u periodu do možda sto godina i više – taj materijal se sjedinio u sopstveni čvrsti objekat: Mesec.

Neki modeli sugerišu da se drugi mesec, širok samo nekoliko stotina kilometara, formirao sa dalje strane i zatim polako prišao Mesecu i zalepio se. To bi objasnilo zašto je daleka strana Meseca zgrudvanija.

Takođe postoji mogućnost da udar uopšte nije bio niskoenergetski, već da se Zemlja vrtela veoma brzo kad se Teja zabila u nju. To bi proizvelo više nego dovoljno energije da sve bude vaporizovano i da bude stvoren prsten plazme u obliku krofne poznat kao sinestija.

Kako god bilo, udar je oslobodio mnogo energije, više nego dovoljno da mesec bude lopta od istopljenog materijala, više nego dovoljno da se elementi okupe i više nego dovoljno da se Zemljin prvobitni materijal pomeša sa Tejinim, stvarajući zajedničke osobine Zemljine kore i Meseca.

Kao ni sve druge, ni ova hipoteza nije savršena. Na primer, ako ima dovoljno energije da se istopi Mesec, ima dovoljno energije da se istopi i Zemljina površina. Međutim, nema dokaza za velika mora magme u Zemljinoj istoriji. Takođe, Mesec ima neke nepostojane elemente, poput vode, zarobljene u stenama – međutim, trebalo bi da ih je ogromni udar sa ogromnom energijom uklonio.

Uprkos tim primedbama, hipoteza o ogromnom udaru je najuverljivije objašnjenje koje imamo o nastanku Meseca. Bez vremepolova za putovanje u daleku prošlost, nikad nećemo moći da je dokažemo. Ipak, u skladu je sa skoro svim dokazima koje zasad imamo, tako da tu priču ne treba odbaciti.

(Telegraf Nauka/Space)