Insekti preživljavaju dubine bez implodiranja da bi se sakrili od predatora

Larve insekata koje rone u veliku dubinu osporavaju dugotrajno shvatanje zašto u okeanima nema insekata. U pitanju su jake vazdušne kesice.

Svakodnevno ronjenje radi izbegavanja smrti

Preporučujemo

U jezeru Malavi u istočnoj Africi, milijarde larvi jezerskih mušica Chaoborus edulis idu na neobičan put: tokom dana, spuste se više od 200 metara u „mrtvu zonu“ jezera, siromašnu kiseonikom, da bi se sakrile od predatora. Noću se vrate gore da bi se bezbedno hranile – ali tek nakon što prođu kroz mnoštvo riba koje čekaju.

Istraživači sa Univerziteta Britanske Kolumbije postavili su sonarni sistem na dno jezera da bi mapirali ova svakodnevna ronjenja.

Disekcijom larvi je otkriveno da su deo svog respiratornog sistema pretvorile u dva para sićušnih vazdušnih kesa koje funkcionišu kao balast.

Takođe je otkriveno da zid vazdušne kese sadrži materijal zvan rezilin, koji se širi ili skuplja kad larve promene pH vrednost zida. Ovaj mehanizam omogućava larvama da kontrolišu obim kesa, a tako i svoju ravnotežu.

Pod pritiskom

Istraživači su stavili larve u sićušne komore pod pritiskom da bi otkrili maksimalne dubine koje mogu da izdrže pre nego što njihove vazdušne kesice implodiraju.

Pokazale su se kao izuzetno jake, izdržavajući ekvivalent dubine od preko 400 metara, mnogo više nego što svakodnevno zarone.

Insekti uspevaju na kopnu i slatkoj vodi, ali ih nema na otvorenom okeanu. Jedno popularno objašnjenja jeste da bi se vazduhom ispunjeni respiratorni sistemi insekata urušili pod pritiskom dubina. Ove larve „buše“ tu teoriju.

Motori na pH pogon

Rezilin je izučavan kod drugih insekata kao gotovo savršena biološka guma u spojevima i žilama krila otpornim na habanje.

U budućnosti bi istraživanje moglo doprineti radu sa ciljem stvaranja pametnih materijala od rezilina na pH pogon ili veštačkih mišića koji se aktiviraju hemijskom komandom.

(Telegraf Nauka/EurekAlert)