Lobanja izumrle džinovske „gromoglasne“ ptice pronađena u Australiji nakon duge potrage

Foto: Wikipedia/Nobu Tamura, CC BY 3.0

Pre oko 50.000 godina, te džinovske ptice su na snažnim nogama šetale po šumama i travnatim predelima Australije. Bile su više od ljudi i teške više stotina kilograma, piše CNN.

Poslednje su izumrle pre oko 45.000 godina. Jedina lobanja, pronađena 1913, bila je nepotpuna i vrlo oštećena, ostavljajući bez odgovora pitanja o licu, navikama i poreklu te ptice.

Preporučujemo

Sad je pronalazak kompletne lobanje G. newtoni rešio dugotrajnu misteriju, omogućavajući naučnicima susret licem u lice sa ogromnom pticom.

A ima lice neke vrlo čudne guske.

G. newtoni je bila visoka oko dva metra i teška do 240 kilograma. Pripadala je porodici Dromornithidae, grupi ptica neletačica poznatih po fosilima pronađenim u Australiji.

Između 2013. i 2019, paleontolozi su otkrili obilje fosila G. newtoni na prostoru južnoaustralijskog jezera Kalabona – brojne fragmente lobanje, skelet i sastavljenu lobanju sa prvim dokazima o gornjoj vilici kljuna.

Ovi bogati nalazi su bacili svetlo ne samo na G. newtoni, već i na celu grupu dromornitida, povezujući je sa modernim patkama, labudovima i guskama.

„Lobanja je uvek premija jednostavno zato što se mnogo važnih informacija nalazi u glavi. Tu su mozak i čulni organi, aparat za jelo, a obično i organi za eksponiranje (rogovi, kreste). Osim toga, lobanje često imaju mnogo strukturalnih karakteristika koje ukazuju na njihovu genealogiju“, kažeLari Vitmer, profesor anatomije i palentologije na Univerzitetu Ohajo.

Autori nove studije su ne samo modelirali kosti lobanje, već su takođe analizirali položaj mišića vilice, ligamente i druga meka tkiva.

Novopronađena lobanja je u centru digitalne rekonstrukcije, pored drugih fosila lobanje i podataka od modernih ptica, kaže Fibi Mekinerni sa Univerziteta Flinders u Južnoj Australiji. Tek sad, 128 godina nakon otkrića, možemo reći kako je G. newtoni izgledala. Ima veoma neobičan kljun koji je vrlo sličan guščijem.

U poređenju sa lobanjama većine drugih ptica, lobanja G. newtoni je prilično kratka. Međutim, vilice su masivne, sa jakim mišićima, što ukazuje na vrlo široko otvaranje kljuna.

Lobanja je takođe ukazala na ishranu. Ravna zona za hvatanje u kljunu bila je pogodna za kidanje mekog voća, izdanaka i listova, a ravno nepce je verovatno služilo za gnječenje voća. Primetne su i adaptacije na podvodnu ishranu, što je neočekivano s obzirom na veličinu ptice.

Dodatni fosili bi mogli razjasniti da li su takve adaptacije bile neupotrebljene odlike nasleđene od akvatičnih predaka, ili su ove džinovske ptice šetale po plićaku u potrazi za mekim biljkama.

Rekonstrukcija je pomogla naučnicima da uključe dromornitide u red plovuša Anseriformes. Na osnovu strukture kostiju i mišića, dromornitidi su verovatno bili bliski rođaci predaka modernih južnoameričkih vrištavaca.

Postoje neke sličnosti sa papagajima, sa kojima nema bliske povezanosti, ali i sa kokošima, mnogo bližim rođacima. G. newtoni je čudna mešavina ptica koje izgledaju veoma različito, kaže Džejkob Bloklend sa Univerziteta Flinders.

Ranije nepoznat detalj je širok trougaoni koštani štit (šlem) na gornjem delu kljuna, koji je možda služio za seksualno eksponiranje.

Veliki emui i kazuari trenutno šetaju Australijom, ali su mnogo manji od davno nestalih mihirunga (ovaj naziv potiče od domorodačkog izraza za džinovske ptice), koji još zaokupljaju imaginaciju ljudi.

Još se ne zna kako su gigantizam i nesposobnost za letenje uticali na anatomiju tih izumrlih džinova. Dodatni fosili će dati još jasniju sliku o toj ogromnoj guski – poslednjoj od moćnih „gromoglasnih“ ptica – i njenoj životnoj sredini.

Takva džinovska i jedinstvena ptica je sigurno imala uticaj na životnu stredinu i druge životinje sa kojima je dolazila u dodir – velike i male.

(Telegraf Nauka/CNN)