Predak kita star 30 miliona godina otkriva tajnu evolucije bio-sonara

Ronilac kraj plavog kita... Foto: Gerard Soury / AFP / Profimedia

Upotreba bio-sonara je jedna od osnovnih karakteristika kitova zubana i delfina, dajući im mogućnost da navigiraju, komuniciraju i love u svom podvodnom staništu. Danas nam nova istraživanja daju uvid u to kako su ova veličanstvena stvorenja evoluirala sa svojim „ugrađenim“ sonarom, piše IFL Science.

Kako bi otkrili više o razvoju sposobnosti životinja da odašilju i primaju zvuke izvan našeg slušnog opsega, istraživači su sproveli detaljnu analizu fosilnih kolekcija Xenorophidae, izumrle porodice životinja kojoj pripadaju današnji Odontoceti, odnosno kitovi zubani i delfini.

Preporučujemo

Unutar ovih fosilnih kolekcija pronađeni su ostaci dve drevne vrste iz roda Xenophorus koji uključuju i vrstu potpuno novu za paleontologe. Životinje ove vrste su živele u vodama istočne severne Amerike pre 25-30 miliona godina. Oni su spolja ličili na moderne delfine, ali su im zubi više ličili na kutnjake, karakteristika koja nije prisutna kod današnjih delfina, bili su dugi otprilike tri metra što se uklapa u dužinu pojedinih vrsta modernih delfina.

Foto: Profimedia/Zuma Press/Jim Damaske

Rešenja zagonetke evolutivnog razvoja bio-sonara počivaju prvenstveno u razlikama u građi vilice i lobanje oko nozdrva između fosilnih i današnjih odontoceta. Xenophorusi poseduju nesimetrično građenu lobanju u blizini nozdrve koja danas omogućava njihovim potomcima da proizvode visokofrekventne zvuke. Takođe je otkriveno da su oni imali ulevo centriranu i nekoliko stepeni iskrivljenu njušku za šta se smatra da ima veze sa gomilanjem masnoće u donjoj vilici. Ovakva anatomska građa pomaže današnjim kitovima i delfinima da sprovedu zvučne talase do unutrašnjeg uha, na način koji im omogućava da precizno lociraju odakle zvuk dolazi.

Xenophorus ima manje naglašenu nesimetričnost lobanje što ukazuje na to da možda nije bio idealno opremljen za razliku od današnjih odontoceta za slanje i primanje visokofrekventnih zvuka. Istraživači su uvereni da je struktura njuške 30 miliona godina starog stvorenja ključna tačka u evoluciji bio-sonara.

Naučnik Robert Beseneker kaže da je slična asimetrija primećena i kod drugih fosilnih kitova, kod Xenoforusa je ona najizraženija. On takođe dodaje da iako je kod modernih kitova i delfina nesimetričnost lobanje, koje vodi poreklo od Xenoforusa, i dalje postoji, acentriranost i iskrivljenost njuške više nije prisutna što dalje ukazuje da su oni ključni deo zagonetke evolutivnog razvića biosonara.

Džonatan Gaisler, saradnik na projektu, navodi da iako je anatomska simetrija glavna karakteristika evolucije ne smemo nikako zapostaviti značaj asimetrije pri adaptaciji na različite životne uslove, moramo je pažljivo proučavati i nipošto je pripisivati isključivo dejstvu geoloških sila na fosilne ostatke.

(Telegraf Nauka / IFL Science)